Вештачка интелигенција предвиђа датум смрти
У временима када вештачка интелигенција свакодневно помера границе могућег, једно ново истраживање отвара питање које је истовремено фасцинантно и узнемирујуће: да ли је могуће унапред знати када ћемо умрети?
Научни пројекат који су заједнички спровели истраживачи са данског Техничког универзитета и америчког Northeastern University показао је да одговор можда више није у домену научне фантастике.
Користећи напредне моделе вештачке интелигенције, научници су развили систем способан да са запањујућом прецизношћу предвиди ризик од смрти код неке особе.
Модел, назван „life2vec“, функционише попут алгоритама који предвиђају следећу реч у реченици, али уместо језика, анализира људске животе. У његову меморију уносе се огромне количине података: здравствени картони, образовање, приходи, радни статус, па чак и детаљи попут учесталости посета лекару или промена у каријери.
На основу тих информација, вештачка интелигенција учи обрасце који претходе одређеним животним исходима, укључујући и смрт.
Резултати су, према речима истраживача, запањујући. У тестовима, модел је био прецизнији од многих постојећих статистичких метода које се користе у медицини и осигурању. Другим речима, алгоритам је могао да погоди ко ће умрети у одређеном временском оквиру са много већом тачношћу него што је то до сада било могуће.
Вештачка интелигенција детаљно анализира људске животе
Студија са закључцима овог научног пројекта објављена је у часопису Nature и, према медијима попут Science, предвиђања вештачке интелигенције која се користи у истраживању постижу запањујућу стопу тачности од 78 одсто.
Међутим, иза ове технолошке сензације крије се и низ озбиљних етичких дилема. Шта значи живети у свету у којем алгоритам може да процени ваш животни век? Ко има право на те податке? Лекари, осигуравајуће куће, државе? И можда најважније: да ли би људи уопште желели да знају када ће умрети?
Способност вештачке интелигенције да попуни биографске празнине, конструише временску линију и прави предвиђања на основу обимних података, претвара сваки живот у CV који је се може дефинисати одређеним датумом завршетка.
Научници наглашавају да циљ истраживања није предвиђање смрти појединаца из радозналости, већ унапређење јавног здравља. Прецизније прогнозе могле би да помогну у раном откривању ризичних фактора, бољој превенцији болести и ефикаснијем планирању здравствених система. Другим речима, идеја није да се предвиди крај, већ да се продужи живот.
Ипак, сама чињеница да технологија улази у овако интимну сферу људског постојања мења начин на који размишљамо о судбини, слободној вољи и контроли над сопственим животом. Док једни у овоме виде револуцију у медицини, други упозоравају на опасност од злоупотребе и дехуманизације. Да ли смо заиста само збир предвидивих образаца?
