Четрдесет хиљада лепих прича
У Српском културном центру у Загребу представљена је изложба о питомцима друштва „Привредник” под називом „Наши мали рођаци са села”, о њиховим биографијама и мукотрпном путу да од деце постану честити људи
Сага о тој многобројној деци из сиромашних српских села, од почетка до средине 20. века па све до данас, који су заслугом Српског привредног друштва „Привредник” из Загреба и његовог оснивача и добротвора Владимира Матијевића били послани на занате широм Аустроугарске монархије, касније краљевине Југославије и данашње Хрватске – сигурно је вредна једног узбудљивог романа у два тома. О тој великој образовној епопеји и оријашком подухвату стварања читаве армије српских занатлија данас се не зна довољно, али је још давно забележена једна опаска славног Јована Цвијића на ову тему. Он је рекао како је загребачки „Привредник” у мање од пола века успео да створи српску средњу класу, што није успело ни династији Немањић, прилично обдареној државничким талентима. У спомен на овај посебан подвиг недавно је у Српском културном центру у Загребу уприличена изложба о тим „Привредниковим” питомцима под називом „Наши мали рођаци са села”, о њиховим биографијама и мукотрпном путу да од деце постану честити људи. На изложби видимо брижљиво пописана сва њихова имена, многобројне њихове фотографије, места где су шегртовали, записе о властитим тешкоћама и успесима, као и места где су настављали свој живот као мајстори, занатлије, трговци и угоститељи. Као што каже једна од троје приређивача ове изложбе, Оливера Радовић, уредница у загребачком часопису „Привредник”: – То није само 40.000 питомаца који су прошли кроз „Привредникову” задужбину, то је и 40.000 породица које су створене, то је 40.000 градова, села и улица у којима су ти људи живели и које су они својим радом обогатили. „Безмало 2.000 кутија најразличитије архиве захтевало је од аутора изложбе недеље и месеце рада.”
„Када смо се сусрели са тим живим људским судбинама и мукотрпним путевима које су ти младићи и девојке прошли да би нешто постигли – то човека заиста промени”, каже Оливера Радовић. Највећи број фотографија за ову изложбу уступила је Српска православна црква, са којом је, нарочито са Патријаршијом СПЦ у Београду, „Привредник” од почетка традиционално био везан, док неки документи потичу из архива Републике Србије и архива „Привредника” из Загреба. Два документарна филма о „Привреднику” и питомцима који су имали своје радње у центру Београда уступљена су из архиве РТС-а, а коришћени су и подаци из две књиге истог наслова, „Сећања Привредникових питомаца” које је издало Удружење „Владимир Матијевић” из Београда. Најзахтевније у послу било је наравно селектовање архивског материјала, који је био јако захвалан, веома изазован и било га је изузетно пуно, каже Леон Ћеванић, историчар и један од аутора изложбе. „Лично сам се највише мучио с једним опсежним документом, писаним руком, на архаичном краснопису, у којем су излистана сва места из којих су питомци долазили у ’Привредник’, из целе Југославије и из села за која никад нисам чуо”, каже Ћеванић, који је и сам некада био „Привредников” питомац. Трећи члан ауторског тима, Никола Лунић, председник „Привредника”, каже како је било деликатно направити меру, са једне стране између историјског контекста који је на изложби био назначен, док су са друге стране стајале стотине фотографија, чињеница и детаља у конкретном времену и простору. Први светски рат је на пример био драматичан историјски тренутак, када су многи донатори и сарадници „Привредника” били интернирани, а рад забрањен, док је након тог рата „Привредник” 1923. године своју централу преселио у Београд.
За време Другог светског рата рад „Привредника” у Загребу је био забрањен, а 1946. године целокупно његово деловање је административном одлуком угашено. Ово српско привредно друштво поново се као из пепела подигло у Загребу 1993. године и до данас оно прима своје нове питомце. На експонатима ове изложбе се види да су правила за примање питомаца била од првог дана строга, да је сваки питомац добијао књижицу о лепом понашању и да су примана она деца која су била талентована и вољна да уче. Многа од те деце која су из „Привредниковог” дома у Загребу упућивана на разна науковања, први пут су у животу видела воз и угледала велики град, али њихова младалачка одисеја није била лака: газде и мајстори су често били строги, радило се пуно и тврдо се пекао занат. Али сви ти напори обилато су се исплатили, или како је говорио главни иницијатор читавог подухвата, Владимир Матијевић, „јер највеће је доброчинство дати човеку поштеног рада и зараде”. Има пуно данашњих потомака некадашњих „Привредникових” питомаца и међу њима су, на пример, концептуални уметник Урош Ђурић, новинар и публициста Петар Пеца Поповић, писац Александар Тишма и многи други.
На отварању ове изложбе у Загребу било је лепо, дирљиво и емотивно, а председник „Привредника” Никола Лунић у уводном говору је рекао како ова изложба показује да за разлику од данашњег времена у којем је све аутоматизовано, у некадашњем ’сиромашнијем’ добу креативни потенцијали човековог ума и руку далеко су више долазили до изражаја. И још важније: данас је мало ко спреман да ради за нешто што га надвладава и да се жртвује за неку општу ствар.: „Судбине ’Привредникових’ питомаца сведоче о снази једне идеје и идеалу нашег удружења у којем су главни путоказ од почетка били рад, штедња и честитост. Ти идеали су надживели историјске ломове, ратове и забране. Фотографије и документи представљени на овој изложби подсећају нас да иза сваког тог портрета стоји прича о храбрости, упорности и вери у достојанство поштеног рада”, закључује Никола Лунић. Добра вест на крају је да постоје добри изгледи да ова посебна изложба буде ускоро пренета и у Београд.
