Слађана Зарић: Мења се слика о нама

Филм „Тачка прекида – рат који је променио правила” ауторке Слађане Зарић, који је био приказан у оквиру специјалне РТС-ове емисије „1999. мајка будућих ратова”, поводом 27-годишњице НАТО агресије на СР Југославију, постављен је на Јутјуб каналу на српском и енглеском језику.

То је 36. филм у каријери Слађане Зарић и, како је изјавила, „један од дражих које је радила”.

Филм доноси неке нове погледе на те догађаје и то време.

– Реакције гледалаца су веома позитивне. Многи кажу да је то први пут да од странаца, политичких и војних функционера са Запада, чујемо такве ствари – каже Слађана Зарић. – Готово сви су негирали да је хуманитарне катастрофе било на Косову и Метохији пре почетка бомбардовања и да је бомбардовање било „хуманитарна интервенција”. Пажњу су привукле и изјаве проф. Чарлса Капчана, некадашњег саветника председника САД-а Била Клинтона а касније и Барака Обаме. Његова изјава да је „међународна правда утопија и да је наивно веровати у свет у коме владају право и правда”, била је шокантна за многе. Како каже Капчан, „велике силе раде оно што оне сматрају да треба да раде и то је непобитна истина”. Ми то знамо а рекло би се и да то видимо у данашњем свету, али када се тако огољено, искрено призна делује застрашујуће и поражавајуће. Какав је то свет у којем живимо, чему онда служе УН, међународно право.

Ауторка додаје да хуманитарна катастрофа није била повод за бомбардовање, што показује и статистика. Пет пута више људи страдало је током бомбардовања него пре бомбардовања на Косову и Метохији. Ниједна пресуда у Хашком трибуналу није донета за злочин који су починили Срби пре 24. марта 1999. а било је пресуда којим су у Хагу осуђени припадници УЧК за злочине почињене током 1998. над Србима и Албанцима у логорима у Јабланици и Лапушнику на КиМ. Занимљиво је да на Западу говоре да хуманитарна катастрофа није била разлог бомбардовања, јер, како кажу, веће хуманитарне катастрофе биле су тих година у Руанди и Либерији, па нико их није бомбардовао да би спречили убијана стотина хиљада недужних цивила у Африци.

Према речима наше саговорнице, слика о Србији се дефинитивно мења. Мења се захваљујући дивним спортистима који стварају једну нову перцепцију Срба.

– Слику, улогу и одговорност Србије у ратовима деведесетих донекле мењају и ратови, који су били после бомбардовања Југославије, у Ираку, Авганистану, Сирији и, ево, данас у Ирану. Сви су мање-више започети као хуманитарне интервенције и ширење једног новог демократског света и утицаја. Видимо шта се данас дешава у Либији и Авганистану, шта им је донело бомбардовање. Наравно, остаје непобитна одговорност за злочине које су паравојне и параполицијске снаге починиле на КиМ, након почетка бомбардовања. Остаје то једно стално питање и дилема – да ли је морало баш тако да буде? Да ли је бомбардовање могло да буде избегнуто? Колика је наша одговорност?

Питамо је како памти тих 78 дана НАТО бомбардовања СР Југославије:

– Као део једне од највећих трагедија српског народа у 20. веку. Као једно разарање, уништавање породица, људи, појединаца. Земља се невероватно брзо обновила, изграђени су нови мостови, путеви, обновљене фабрике, али остале су празнине; остали су изгубљени људски живот, који су ненадокнадиви. Бомбардовање никада није смело да се догоди. И никада не би требало да се заборави. Али то не значи да се не треба окренути европским вредностима, заузети антиамерички и антиевропски став – то само треба да нам помогне да схватимо где и у каквом свету живимо. Да покушамо да пронађемо наше место, ми смо сувише мали да бисмо свет могли да променимо.

За филм „Тачка прекида – рат који је променио правила” каже да је другачији од осталих које је радила. Да је за њега потребно предзнање да би се неке ствари разумеле. Сматра да кроз филмове може најбрже да се великом броју људи прикаже слика, догађај и објасни ситуација.

– Играни филмови имају већу гледаност, мада и документарци бележе милионску публику. На пример, више од десет мојих документарних филмова на јутјуб каналу имају милионске прегледа („Кошаре” имају 8 милиона прегледа, „Паштрик” 3 милиона, „Нико није рекао нећу” два милиона…). Баш ме занима колико ће младих људи погледати „Тачку прекида”, јер највећи број оних које моје филмове прате на Јутјуб каналу су између 20 до 40 година старосне доби.

Још каже да не волим када се играни филмови поигравају са историјом. Сценаристи и редитељи имају слободу да то раде у играном филму за разлику од документариста који морају да се држе строгих чињеница, што некада може да буде „мач са две оштрице”. Ако неко не познаје добро шта се догодило а погледао је играни филм на ту тему – повероваће да је све било тако. Снимљено је не мали број домаћих филмова и серија које се базирају на историјским догађајима, али су далеко од реалности. Американци то обично не раде. Они се доста реално држе истините приче. Поборник сам таквог сценаристичког и редитељског става када су у питању историјски играни филмови.

Иначе, има пуно емисија, репортажа које су рађене годинама уназад на ту тему. Иначе, има пуно емисија, репортажа које су рађене годинама уназад на ту тему. Има и одличних документараца који су сада неповратна архивска грађа. Такав је, на пример, филм „УНМИК Титаник” Бориса Митића који је забележио 2003. године живот јединих преосталих стотинак Срба у гетоу, у изолованој згради Ју програма у Приштини. Само неколико месеци касније ти људи су у мартовском погрому трајно протерани из Приштине у којој Срба више да нема. Тако је документарац Бориса Митића постао архивско благо. 

Питамо је где још жели да се филм пласира:

– Било би добро када би „Тачка прекида” био приказан на неком јавном сервису на западу. Видећемо!