Животиње које носе причу

Срећа, шта ли је, тек указала нам се ретка прилика да на тренутак будемо сами на изложби „Правдање статуса” у београдској Галерији Сингидунум. Тишина у галерији, а пред нама необичан свет животиња. А када се уђе у свет уметности Марка Веселиновића, дешава се магија. Носорог, скарабеј, јеленак, птица с пилићима… Познати ликови животиња, а опет и нису: рог је квака, глава дрвена лула, око шраф, ту је и ретровизор.

И док смо се удубили у разгледање и загледање бајковитог света коме би се, вероватно, дивио и сам Петар Лаловић, аутор филма „Последња оаза”, на улазу се појавио вајар. Разбарушене косе, Марко Веселиновић као да је управо дојездио из атељеа, спреман да стане у „заштиту” свог дела.

На поставци је изложено двадесетак скулптура – бикови, дивокозе, птице, мамути, корњача, коњ с витезом – изведених у дрвету, металу, кожи и различитим пронађеним материјалима. Сведена форма и пригушен колорит дају овим делима посебну снагу, док спој природних и индустријских елемената открива уметникову склоност ка необичним комбинацијама и ауторски рукопис који се лако препознаје.

Животиње су, како сам аутор каже, тема којој се враћа већ више од две деценије.

– Инспирација је све што видим и чујем. Овим се бавим више од двадесет година и само надограђујем тему коју волим – а то су обично животиње – каже Веселиновић. Скулптуре настају без претходних скица; идеја о делу већ постоји у његовој мисли, а материјали се постепено уклапају у замишљену форму.

Годови, шаре на телу бубе

– Дође до мене свашта што могу да искористим. На скулптурама се могу препознати делови старих предмета – батерија за купатило, метални елементи или комади дрвета пронађени на пијацама и бувљацима. Дрво набављам релативно лако: дуд, маслина, орах, јасен… Научио сам да их разликујем да бих знао са чим радим. Годови су, рецимо, шара на телу бубе – и трудио сам се да буду део приче – објашњава.

Прича о свом пријатељу који живи у Бечу, и који му је открио бувљу пијацу, која се у граду одржава сваке суботе. – Био сам код њега прошле године и то је за мене било право уживање. Волим пијаце, ту сам купио јеленске рогове, мада их има и код нас, а најчешће их добијем. Волим да уклапам делове тако да и на скулптури рогови стоје како ваља, да анатомски буде исправно. Не може увек, али се трудим – искрен је наш саговорник.

Открива и како је око Улциња пронашао и рогове овнова.

– Све је то сплет околности. Рецимо, добио сам старе кваке за врата, а већ сам имао бика у глави. Испоставило се да су управо оне постале његови рогови – објашњава уметник.

Загледамо скулптуру бика – моћну и импресивну. Кваке су се уклопиле као да желе да поруче: „Да, сада имамо нову улогу.”

Слично настају и други детаљи: кљун птице је некадашња кука за капуте, а луле постају пилићи у гнезду. Радови немају називе, како би их публика сама именовала, у зависности од тога шта у њима препозна.

Веселиновић каже да не тежи сложеним концептуалним објашњењима. За њега је важније да рад у атељеу буде искрен и непосредан.

– Трудим се да опустим себе, да се забавим у том процесу. Ако у томе успем, можда ће и други у томе пронаћи нешто што их радује.

Свака животиња у његовим скулптурама има сопствени карактер и симболику. У најави изложбе истиче се да оне представљају снагу, храброст, упорност, али и брижност. Уметник, међутим, не издваја лако омиљени рад.

– Немам ту врсту односа, али морам признати да сам задовољан јеленом с великим роговима – каже.

Назив изложбе „Правдање статуса” настао је, како објашњава, помало иронично. Као слободни уметник има обавезу да у одређеном временском периоду организује самосталну и учествује на групним изложбама.

– Искрено, нисам велики љубитељ тог дела посла. Више волим да седим у атељеу и радим – признаје.

И начин на који је позвао публику на изложбу говори нешто о његовом односу према људима. Уместо класичних позивница, одлучио је да лично позове пријатеље и познанике.

– Окренуо сам око двеста телефонских бројева. Лепо је када људи чују ваш глас и обрадују се што сте их се сетили.

Иако је рођен и одрастао у центру Београда, Веселиновић често говори о снажном утицају природе на своју машту. Лета је проводио на Ади Бојани, у време када је тај крај био далеко мање урбанизован.

– Као градско дете, пробудим се ујутру и видим десет крава како пасу и преживају у хладовини, морске корњаче, рибе колико хоћеш… То су слике које се памте.

На уметнички пут значајно је утицала и породица.

– Имао сам срећу да се родим у породици у којој сам се родио. Родитељи су ми Биса и Ђура. Небојша Веселиновић Ђура ми је отац – и он је дипломирао на Факултету примењених уметности у Београду, одсек за керамику, као и ја –  прича.

Он и сестра Маша, додаје, одрасли су уз родитеље, у стану од тридесет квадрата, уживали у смеху, уз неизмерну подршку и љубав.

– Одрастао сам гледајући шта отац ради. Он је правио лампе и скулптуре од месинга, више механичке форме, док је мој приступ мекши. Али естетику сам сигурно понео из куће.

Пре него што се посветио оваквом приступу скулптури, Веселиновић је радио керамику. Временом је, међутим, осетио да га тај процес успорава.

– Код керамике се много чека – да се осуши. Овде сваки дан видим напредак и то ми прија.

Данас скулптуре настају из комбинације дрвета, метала, коже и других материјала које сам обрађује, често физички захтевним радом.

Занимљиво је да се уметник не везује за своја дела.

– Живим од овога и не гледам на скулптуре као на нешто што мора да остане код мене. Увек имам нове идеје. Какав сам, док гледам, стално бих нешто мењао, чак и када сам задовољан урађеним. Зато је добро да их што пре макнем испред очију.

У сопственом дому, каже, радије држи радове других аутора – нарочито графике. Још у детињству зидови породичног стана на Обилићевом венцу били су испуњени графикама, што је оставило снажан утисак на његов укус.

Смех уместо дивљења

Ипак, најважнија реакција коју очекује од публике није дивљење већ осмех.

– На отварању сам рекао да бих волео да видим насмејана лица. Чак и ако се некоме рад не допадне, ако се насмеје – мени је то довољно – каже, док нам препричава како су посетиоци дуго загледали ретровизор на скарабеју који гура куглицу уназад, да би видео где иде. Без да питамо потврђује нам да је као клинац небројано пута гледао филм „Последња оаза”, посебно се сећа наратора Зорана Радмиловића. – Имао је јако леп глас.

Остаје утисак да је Веселиновић уметник који гради свој израз кроз животињску симболику и снажне форме, спајајући занат, машту и случајне налазе из свакодневице. Његове скулптуре делују истовремено модерно и архаично, снажно и нежно – као тихе приче о природи испричане у дрвету, металу и неочекиваним детаљима.