Инвентар страха

Постоји нешто готово дирљиво у тој нашој потреби да унапред знамо од чега ћемо сутра стрепити. Као да правимо списак за куповину, само што уместо хлеба и млека бележимо: рат, несташице, поскупљења, олује, болести, банке, освете, обрачуне, изнуде… Страх је постао роба широке потрошње и, као и свака роба, најбоље се продаје када је свежa, преувеличанa и стално на акцији.

Букти рат на Блиском истоку, Запад затеже сопствене живце као струне на виолини пред пуцање, моћници поново оштре своје сабље, а ми, верни статисти историје, вежбамо улогу колатералне штете. Плаше нас Трећим светским ратом, рушењем поретка, празним пумпама и још празнијим рафовима. Плаше нас ценама које скачу као да имају сопствену вољу, као да су одлучиле да напусте гравитацију разума.

Плаше нас непријатељски расположеним комшијама, изборима, противницима, кредитима, астрономским рачунима… Плаше нас сушама и поплавама, осушеним усевима, дроновима и ракетама, фронтовима који нам се неумитно приближавају…Плаше нас и оним што не знамо да именујемо: експлозијама на Сунцу, нестанком интернета, невидљивим хакерима који ће нам провалити у животе као у незакључане станове.

И онда, готово неприметно, почињемо да се плашимо и сопствених мисли. Телефонских разговора. Реченица које још нисмо ни стигли да изустимо… Погледа кроз шпијунку. Тишине иза врата.

Страх више није догађај. Страх је реалност.

У том амбијенту, постајемо дисциплиновани. Стајемо у редове пре него што знамо зашто стојимо. Пунимо резервоаре и оставе као да ће сутра нестати свет. Гледамо насиље као вечерњи програм, слушамо агресију као позадинску музику свакодневице, усвајамо је као акценат сопственог говора. Навикавамо се на грубост, на галаму, на претњу… И онда се чудимо што нас сопствена стварност плаши.

Јер, парадокс је једноставан: хранимо се насиљем, али гладујемо за сигурношћу.

Деца нам одрастају уз призоре који су некада били резервисани за ратне извештаје, а данас су садржаји са друштвених мрежа, уз доручак. Агресивна вожња више није изузетак него стил. Агресиван вокабулар више није инцидент него стандард. Свет је постао бучан, оштар и брз… И онда се питамо зашто нам срце лупа и када нема разлога.

А можда га има.

Можда је страх, у својој основи, најстарији облик памћења тела. Инстинкт који нас је одржао. Али оно што је некада био сигнал за опасност, данас је постао систем управљања. Страх се више не јавља - он се производи. Дистрибуира. Умножава. Сервира у ударним терминима и прилагођава нашим слабостима.

Управљање страхом је најтиша форма моћи. Не захтева силу - довољно је да само поверујемо. А верујемо у све што видимо и чујемо…Зато је питање које остаје непријатно једноставно: да ли се заиста бојимо онога што долази, или онога што нам је речено да долази?

Истина је мање драматична, али опаснија: свет јесте нестабилан. Ратови постоје. Кризе су реалне. Насиље није фикција. Али, начин на који их живимо - као сталну, непрекидну претњу - претвара нас у сопствене тамничаре.

И ту, можда, лежи једина побуна која нам је преостала. Не у порицању стварности, већ у одбијању да јој допустимо да нам окупира сваку мисао.

Не у бежању од страха, већ у његовом разоткривању.

Јер страх, када га погледате право у очи, често спусти поглед.

Можда храброст данас више не значи одсуство страха. Можда значи способност да живимо упркос њему, без потребе да га свакодневно хранимо, увећавамо и делимо.

Можда значи да изађемо на пролећно сунце без питања „шта ако“, да загриземо јабуку без сумње у отров, да поверујемо, макар на тренутак, да живот није само низ могућих катастрофа. Јер човек који стално чека крај света, престаје да живи и пре него што се он уопште приближи.

„Једино чега треба да се бојимо јесте сам страх.“