Стефан Ђоковић: Срећу треба наћи у миру и малим стварима

Гост подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” биo je Стефан Ђоковић, пијаниста, оперски певач и модни креатор који кроз тон и тканину истражује исту ствар - идентитет, емоцију и лични израз. Овај уметник спаја два света која на први поглед делују потпуно неспојиво, а то су класична музика и висока мода. У Лондону је студирао оперу, у Београду клавир. Наступао је у „Карнеги холу” у Њујорку, али и на великим сценама у Русији, у Великој Британији и бројним другим земљама, али му је, ипак, најдражи наш „Коларац”. Својевремено је добио признање за најбољег младог дизајнера у Дубаију, а имао и модне ревије на престижним светским недељама моде.

– Нисам хтео да правим компромис између музике и моде јер се мода „догодила” доста касно у мом раду, када сам имао 28 година. То је био излет у визуалну уметност. Тада сам студирао оперу у Лондону и био сам окружен театрима, костимима и дошао сам на идеју да осмислим како бих могао да преточим операрске костиме у носиве вечерње хаљине. Онда сам одлучио да та прва колекција буде названа већ у опери, да сваки излаз на писту буде другооперска улога или оперска сцена и то је било доста примећено. Било ми је јако комотно у том свету и улози дизајнера и био сам спреман да много радим и да учим јер нисам био школован дизајнер. Али нисам хтео да запоставим музику, тако да сам наставио паралелно да се тиме бавим – објаснио је Ђоковић.

Смрт оца био му је један од најтежих тренутака у животу.

– Када ми је отац преминуо пре две године, један одређен период нисам могао да стварам. После гомиле неких стилских концерата и ревија сви су очекивали да истим темпом наставим и да ја увек све могу. Али просто нисам могао јер је било потребно време да се консолидујем, да отугујем… Више сам живео у неком шоку него да сам то баш тада гледао као тугу. Али, нажалост, на све се човек навикне… И онда сам доста проналазио снагу у томе размишљајући шта би он рекао или како би он реаговао и колико би био поносан како се моја цела породица носи са тиме. И у томе сам налазио снагу као у у тренуцима које смо провели он и ја заједно, а било их је пуно… Касније ми се вратила и креативност, а онда то кад крене – не стаје. Кад уђем у тај уметнички мод, свашта могу да стигнем. Смтри драгих људи нам се свима дешавају и можемо да се разумемо и, на крају крајева, да будемо ту једни за друге, нема везе чиме се бавимо јер свако осећа тугу, свако воли… Све се у животу превазиђе, па и то… – открио је Ђоковић.

У подкасту је објаснио и да и даље тражи неки прави рецепт за срећан живот.

– Али оно чему сам најближе дошао до сада је да су важне мале ствари. Ружне ствари нам се дешавају па нам се дешавају. И оне су јако гласне. Лоши људи су гласни. Зато не смемо да дозволимо да такве ствари заглуше лепоту обичности и свакодневице која је заправо срећа коју тражимо у огромним успесима, у партнерима, у не знам све чему… А она је ту... Да ли је то овај разговор? Да ли је то кад сами седнемо у парку, попијемо кафу? Стално нешто огромно очекујемо, али од кога очекујемо, од кога тражимо и зашто то тражимо и зашто сматрамо да нам је живот бог или универзум, ко год, дужан да нам то? Битно је да се окренемо негде ка себи, да више тежимо неком миру него што ћемо то звати срећом. А та нека егзалтираност и пренадуване емоције како скоче тако и спласну, али неки мир и свакодневица која је квалитетна, и на коју ми можемо да утичемо својим поступцима, одлукама – више је нека срећа кроз мир – рекао је Ђоковић.