На преступни дан

„На преступни дан”, био је назив ретроспективнe изложбе Дамјана Ђакова и требало је по ауторовој жељи да се догоди 2020. године када је уметник желео Београду да први пут представи своју италијанску фазу, дугу 20 година. Жеља је остала неиспуњена, али све што је тада одсањао, било је пред београдском публиком овог фебруара у Галерији Задужбине Илије М. Коларца, у сарадњи са „Bugno Art Gallery” из Венеције, уз подршку амбасаде Италије у Београду, Италијанског института за културу, породице и посебно Александра Пековића, пријатеља и управника КНУ.

Дамјан Ђаков је студије сликарства завршио на Ликовној академији у Београду, у класи професора Момчила Антоновића, а онда је од 1984–2003. године боравио у Италији, сликао и излагао широм света. Представљено је око 40 радова.

Стваралаштво Дамјана Ђакова одликују посебан сензибилитет, рукопис и печат, филозофија и симболична димензија, повезана с нашом традицијом, фрескним сликарством, анђелима. Они „добијају” нови задатак да споје српску традицију са савременим сензибилитетом, од Италије добијеним сунцем, бојама, музиком, светлом Медитерана и ренесансе. Симбиоза „словенске душе” и италијанског „dolce vita”, старог, библијског и византијског са савременим, медитеранским, тишином манастира и галамом нових простора.

Градови на сликама Дамјана Ђакова су пусти, углавном без људи и живота унутар њих, с јарким бојама фасада, скоро па кулисама, геометријски беспрекорно исцртаним, с кулама, зградама са или без врата и прозора, пустим, с димом само из понеког фабричког димњака. Ту негде је и „луди”, брзи аутомобил, наранџасти „ламборџини”, с путницима у пару и позама неуобичајеним за саобраћај. Насликани човек, ако га има, он је савремен и свевремен, без јасног идентитета, послован, с акт-ташном, у оделу јарке боје, сам или с неколико „истих”, с девојком-женом плавушом. Све је лепо, тајанствено, мистично и мистериозно, само душе нигде нема, нити љубави. Сликао је Дамјан аутоматизам живота, свакодневицу где су јуче, данас и сутра, потпуно исти.

Посебну улогу и чар представљају контрасти светлости и сенке, топле и хладне боје. Његове боје су јаке, живе, доминирају љубичаста, зелена и наранџаста.

Стваралаштво рано отишавшег Дамјана Ђакова илити Damiana Giacova, како су га у Италији потписивали, представља нешто од свега виђеног друкчије; он нема свога претка, потомка можда једног дана; његове слике носе чар загонетања и потом одгонетања, испод слика углавном и нема назива, нама је остављено да их доживимо и крстимо, „како нам драго”.