Изазивање беса у другом

„Рејџ беј­тинг” (Ra­ge ba­i­ting ) је но­ви из­раз ко­ји се чу­је све че­шће и озна­ча­ва стра­те­ги­ју ко­му­ни­ка­ци­је ко­ја све­сно про­из­во­ди бес ка­ко би иза­зва­ла ре­ак­ци­ју, по­ве­ћа­ла ви­дљи­вост и по­ди­гла ан­га­жман.

У ди­ги­тал­ној еко­но­ми­ји па­жње, бес мо­би­ли­ше, оку­пља, де­ли. Ал­го­рит­ми пре­по­зна­ју ин­тен­зи­тет афек­та, а ни­шта ни­је ин­тен­зив­ни­је од по­вре­ђе­но­сти и љут­ње. Та­ко на­ста­је па­ра­докс са­вре­ме­не јав­не сце­не у ко­јој са­др­жа­ји ко­ји нај­ви­ше ири­ти­ра­ју има­ју нај­ве­ћи до­мет.

Тон ко­ји вре­ђа

Да­нас ви­ше ни ре­клам­не кам­па­ње не по­ку­ша­ва­ју да осво­је сим­па­ти­је. Оне про­во­ци­ра­ју, за­дир­ку­ју, по­ни­жа­ва­ју укус пу­бли­ке, ра­чу­на­ју­ћи на та­лас огор­че­них ко­мен­та­ра. Брен­до­ви све­сно би­ра­ју тон ко­ји ће не­ко­га увре­ди­ти, јер сва­ка рас­пра­ва зна­чи до­дат­ну ви­дљи­вост. У та­квом ам­би­јен­ту гра­ни­ца из­ме­ђу мар­ке­тин­га и ма­ни­пу­ла­ци­је по­ста­је не­ја­сна. Бес се про­гра­ми­ра, ди­стри­бу­и­ра и мо­не­ти­зу­је.

На ми­кро ни­воу сва­ко­дне­ви­це ви­ди­мо исту ло­ги­ку. Ако на ин­тер­не­ту пи­та­те ко­ји фо­то-апа­рат да ку­пи­те, ве­ро­ват­но ће­те до­би­ти не­ко­ли­ко мла­ких од­го­во­ра. Ако, ме­ђу­тим, об­ја­ви­те да сте про­на­шли нај­бо­љи мо­дел, а при­ло­жи­те очи­глед­но лош уре­ђај, до­би­ће­те сто­ти­не ре­ак­ци­ја. Љу­ди ће по­же­ле­ти да вас ис­пра­ве, да по­ка­жу зна­ње, да де­мон­стри­ра­ју над­моћ. По­тре­ба да бу­де­мо у пра­ву над­ја­ча­ва по­тре­бу да раз­го­ва­ра­мо.

Овај обра­зац не го­во­ри са­мо о тех­но­ло­ги­ји, већ о кул­ту­ри у ко­јој жи­ви­мо. Пре­пла­вље­ни смо агре­си­јом, огор­че­но­шћу и нар­ци­стич­ком по­тре­бом да бу­де­мо при­ме­ће­ни. Дру­ги се до­жи­вља­ва као пре­пре­ка или пу­бли­ка, рет­ко као су­бјект са соп­стве­ном сло­же­но­шћу. Са­вре­ме­ни ри­там фа­во­ри­зу­је бр­зу про­це­ну и осу­ду. Та­ко на­ста­је ат­мос­фе­ра у ко­јој је по­ни­жа­ва­ње по­ста­ло за­ба­ва, а под­смех стил.

Жи­ви­мо у нар­ци­стич­кој кул­ту­ри. То зна­чи да је соп­стве­на сли­ка ва­жни­ја од од­но­са, а ути­сак ва­жни­ји од исти­не. У та­квом окви­ру сва­ки су­срет ла­ко скли­зне у над­ме­та­ње. Уме­сто да пи­та­мо шта дру­ги ми­сли, ми по­ка­зу­је­мо шта зна­мо. Уме­сто да гра­ди­мо са­рад­њу, гра­ди­мо пу­бли­ку. Љу­бав и за­хвал­ност зах­те­ва­ју при­зна­ва­ње за­ви­сно­сти од дру­гог, а то ис­ку­ство ра­њи­во­сти мно­ги­ма по­ста­је не­под­но­шљи­во.

По­себ­но је за­бри­ња­ва­ју­ће ка­ко се ло­ги­ка „рејџ беј­тин­га” пре­ли­ва у обра­зов­ни про­стор. Де­ца и адо­ле­сцен­ти про­во­ци­ра­ју про­фе­со­ре, сни­ма­ју их, те­сти­ра­ју гра­ни­це стр­пље­ња, ра­чу­на­ју­ћи на то да ауто­ри­тет ви­ше не­ма ин­стру­мен­те ја­сног по­ста­вља­ња гра­ни­ца. Све­сни су да на­став­ник не мо­же да ре­а­гу­је на на­чин на ко­ји се ре­а­го­ва­ло у не­ким про­шлим епо­ха­ма. У том про­сто­ру без ја­сне струк­ту­ре, иза­зи­ва­ње по­ста­је сред­ство ре­гу­ла­ци­је соп­стве­ног уну­тра­шњег ха­о­са.

Ка­да мла­да осо­ба но­си у се­би нео­бра­ђе­ни бес и осе­ћај не­мо­ћи, она тај афе­кат уба­цу­је у ауто­ри­тет. Про­во­ци­ра, ома­ло­ва­жа­ва, ре­ме­ти час, све док дру­га стра­на не ре­а­гу­је им­пул­сив­но. Та­да сле­ди по­ру­ка: оче­ки­вао сам да ће­те би­ти упра­во та­кви. Про­јек­ци­ја соп­стве­ног ха­о­са у дру­гог по­ста­је на­чин да се уну­тра­шња на­пе­тост ба­рем при­вре­ме­но рас­те­ре­ти.

Ипак, иза тог по­на­ша­ња че­сто сто­ји по­тре­ба за гра­ни­цом. Де­ца ва­пе за струк­ту­ром ко­ја ће им по­мо­ћи да се ори­јен­ти­шу. Гра­ни­ца ни­је по­ни­же­ње, већ оквир ко­ји омо­гу­ћа­ва раз­вој. Ка­да од­ра­сли ја­сно и сми­ре­но по­ста­ви пра­ви­ло, он де­те­ту ну­ди ис­ку­ство си­гур­но­сти. По­ру­ка гла­си да по­сто­ји не­ко ко мо­же да под­не­се бес, да га пре­по­зна и да га не уз­вра­ти истом ме­ром. У том про­сто­ру на­ста­је мо­гућ­ност уче­ња са­мо­ре­гу­ла­ци­је.

Ро­ди­те­љи че­сто стра­ху­ју да ће сва­ка за­бра­на оста­ви­ти трај­ну тра­у­му. У же­љи да за­шти­те осе­тљи­вост де­те­та, по­не­кад из­бе­га­ва­ју ауто­ри­тет. Ме­ђу­тим, ауто­ри­тет ко­ји је до­сле­дан и пра­ве­дан пред­ста­вља осло­нац, а не прет­њу. Раз­ли­ка из­ме­ђу на­си­ља и гра­ни­це је су­штин­ска. На­си­ље по­ни­жа­ва и ра­за­ра, док гра­ни­ца ор­га­ни­зу­је и шти­ти. Без сим­бо­лич­ког по­рет­ка у ко­јем су пра­ви­ла ја­сна, су­бјект оста­је пре­пу­штен соп­стве­ним им­пул­си­ма.

У јав­ним рас­пра­ва­ма по­вре­ме­но се чу­ју оп­ту­жбе да је сва­ко под­ре­ђи­ва­ње су­бјек­та струк­ту­ри из­раз ауто­ри­тар­но­сти. Та­ква по­зи­ци­ја за­не­ма­ру­је чи­ње­ни­цу да се лич­на сло­бо­да раз­ви­ја уну­тар окви­ра, а не у ва­ку­у­му. Струк­ту­ра омо­гу­ћа­ва да же­ља до­би­је об­лик, да се енер­ги­ја усме­ри и да се раз­ли­ка из­ме­ђу ме­не и дру­гог пре­по­зна. Без тог раз­ли­ко­ва­ња ла­ко скли­зне­мо у ха­о­тич­но по­ље у ко­јем до­ми­ни­ра си­ро­ви афе­кат.

Ко мо­же да из­др­жи фру­стра­ци­ју

„Рејџ беј­тинг” је и симп­том кул­ту­ре ко­ја те­шко под­но­си гра­ни­це и фру­стра­ци­ју. Иза­зи­ва­ње бе­са код дру­гог по­ста­је на­чин да се соп­стве­ни не­мир по­де­ли, али и да се про­ве­ри по­сто­ји ли ико ко мо­же да из­др­жи тај на­лет без рас­па­да. Ка­да од­ра­сли од­го­во­ре сми­ре­но и до­след­но, они ну­де дру­га­чи­ји мо­дел од­но­са. Ти­ме се отва­ра мо­гућ­ност да се агре­си­ја пре­ве­де у го­вор, а так­ми­че­ње у ди­ја­лог.

Ако же­ли­мо дру­штво у ко­јем су са­рад­ња и за­хвал­ност мо­гу­ће, по­треб­но је да об­но­ви­мо вред­ност гра­ни­це и од­го­вор­но­сти. То под­ра­зу­ме­ва спрем­ност да под­не­се­мо фру­стра­ци­ју, да не бу­де­мо увек у пра­ву и да дру­гог ви­ди­мо као рав­но­прав­ног са­го­вор­ни­ка. Бес ко­ји до­ми­ни­ра мре­жа­ма мо­же се раз­у­ме­ти као по­зив на ре­гу­ла­ци­ју. На на­ма је да ли ће­мо га пре­тво­ри­ти у још је­дан круг над­ме­та­ња или у при­ли­ку за са­зре­ва­ње.