Опера за напуљску сирену
Енио Мориконе је своју камерну оперску једночинку написао пре тачно тридесет година, као наруџбину фестивала Пиколо из Позитана, али како је фестивал изгубио финансије, овај пројекат све до сад није могао бити изведен
У петом веку пре нове ере, на обали Тиренског мора надомак Палеополиса (Старог града), грчки насељеници су основали Неаполис (Нови град), насеље које ће постати једно од најважнијих тачака на мапи Велике Грчке (Magna Graecia). Према старогрчком предању, једна од три сирене које су у Хомеровом епу заводљивим певањем мамиле Одисеја на његовом повратку у Итаку насукала се на обали данашњег Напуља, на острву Међарида, где се данас налази Кастел дел Ово, од чега су становници оближњег Кумеса начинили трговачку луку названу у част сирене – Партенопа. Овај митски град ће касније постати симбол уметности и поезије, незаобилазна станица светских путника на Великом путовању кроз Италију (Grand Tour) у њиховом уметничком и аристократском васпитању, место које чува гроб песника Вергилија у пећини Посилипа (који у својим Георгикама спомиње Партенопу као своју „хранитељку”). Данас Напуљ, који одушевљава путнике својим природним и архитектонским лепотама, поносито обележава два и по миленијума постојања многобројним културним манифестацијама, враћајући се свом оснивачком миту.
Радња у четири слике
Након међународног успеха филма Партенопа Паола Сорентина, у којем је редитељ уприличио омаж свом родном граду, Напуљ и Театар „Сан Карло” обележавају овај јединствени јубилеј приказивањем несвакидашње представе: постхумне праизведбе једине опере генија филмске музике Енија Мориконеа. Представа је насловљена Партенопа: музика за напуљску сирену.
Аутор ванвременских хитова из филмова Добар, лош, зао, За шаку долара, Мисија, Биоскоп Парадизо или Било једном у Америци своју камерну оперску једночинку написао је пре тачно тридесет година као наруџбину фестивала Пиколо из Позитана, али како је фестивал изгубио финансије, овај пројекат све до сад није могао бити изведен. Данашња прилика за коначно премијерно извођење је више него симболична, и то вишеструко. Осим прославе 2.500 година постојања митског Напуља, познатог и као Партенопин град, сам Театар „Сан Карло” неодвојиво је повезан са фигуром сирене. Овај најстарији активни оперски театар у Европи, наслоњен на краљевску палату, своју је садашњу дворану отворио 1817. након уништења претходне сале у пожару, и то кантатом Ђованија Мајра Партенопин сан, док је приликом тадашње реновације архитекта и скулптор Антонио Николини подигао вајарску композицију на прочељу зграде – Партенопину тријаду, која и данас краси ово здање. Најзад, плејада композитора је стварала опере о сирени, почевши од Доменика Сара из 1722. преко Леонарда Винчија (на исти либрето) управо у Сан Карлу, па све до Вивалдија и Хендла (у Венецији и Лондону), док је Јохан Адолф Хасе своју Партенопу написао за венчање напуљског краља Фердинанда Бурбонског 1767. године у Бечу.
У одсуству Мориконеа, који је преминуо 2020, либретисти опере Гвидо Барбијери и Сандро Капелето представљају публици радњу у четири слике структурисану око лика сирене која силази у подземни свет, у Хад, у потрази за Персефоном, коју је отео Плутон како би је начинио својом супругом. Либрето гласи овако: „У једној кампанској вароши, три кћери Стафила, бога винове лозе, наступају у палати: Партенопа пева, Леукосија свира лиру, а Лигеја флауту. Њихов наступ прекида вест да је њихова пријатељица Персефона отета и одведена у Хад. Оне моле богове да им дају крила како би је пронашле, а Партенопа се претвара у сирену. У жељи да спасе Персефону, одлази у Тракију и покушава да добије дозволу од Диониса да сиђе у подземље, али он то одбија. Иако се заклела на чедност, Партенопа крши завет и обећава брак ономе ко је победи у певању. Победник је Меланије, који уз помоћ Аполонове лире осваја њено срце. На слављу Меланије дарује вино народу, али пијани људи помисле да су отровани и убијају га. Сломљена тугом, Партенопа проналази његово тело и извршава самоубиство. Дионис је затим претвара у сазвежђе Девице, али она одбија да остане на небу и баца се у море код Сорента. Њено тело стиже до обала Кампаније, где јој људи подижу споменик. Тако Партенопа постаје заштитница града који ће ту настати – Напуља.”
За разлику од Нина Роте, чија се музика за оперу не разликује стилски од оне којом је оплемењивао филмове, партитура Енија Мориконеа за своју једину оперску креацију импресионира различитошћу од оних звучних карактеристика по којима је постао планетарно познат. Модалност хармонског језика која иде ка атоналности, вокалне линије без мелодије, језгро читаве композиционе структуре су два силазна тетрахорда (низ од четири ноте), фригијски (ми-ре-до-си) и лидијски (си-ла-сол-фа), тонски низови који се потом преплићу, укрштају и развијају. Својим звуком и именом евоцирају грчко порекло и града и главне јунакиње, сирене, док хор на грчком језику интонира декламативно позив Партенопи, мајци Напуља, на почетку и на крају представе. Певачи се изражавају на италијанском, а наратор на локалном напуљском дијалекту, уз ритам тарантеле и народног инструмента путипу (бубањ), чиме се употпуњује омаж садашњости и прошлости. Кад је реч о инструментацији, Мориконе се опредељује за звук без виолина, које је сматрао превише романтичним, уз присуство вибрафона, четири блок-флауте, као и све тубе, уз врло слободан и растегљив ритам, који није „метрономски”. Овај избор врло академског приступа Мориконеа се може разумети и његовом жељом да се докаже међу колегама из света озбиљне музике који су га помало и ниподаштавали као уметника, међу првима и његов професор композиције са Академије, о чему је говорио у биографском документарцу Ђузепеа Торнатореа снимљеном пред смрт композитора.
Овај помало апстрактни језик се преноси и на поље визуелног израза. Италијанска уметница Ванеса Бикрофт потписује режију: две певачице су смештене са стране сцене и, иако у костимима, учествују само гласом, не и глумом. Глумци, статисти и хор су покривени велом попут статуа из италијанских цркава (фигуре пијета између осталог), крећући се у кореографисаном покрету са ограниченом гестикулацијом, која се често чини статичном. Лик Партенопе је поверен двема певачицама које симболизују двојаку природу јунакиње: земаљску и небеску. Лик је удвојен и међу статистима: две девојке, свака са по једним крилом, употпуњују целину лика жене-птице (аутори се наслањају на изворе из античке иконографије који сирену представљају као жену-птицу, а не жену-рибу, која ће касније постати синоним за ова створења). Ова дихотомија је видљива и у одабиру костима: ту су телесни ликови, са откривеним лицем и хеланкама у боји коже, као и чедне фигуре прекривене велом. Симболизам режије је додатно потцртан присуством статуе која подсећа на Командитореа из Дон Ђованија, каменог госта, симбола живота и смрти.
Затечени апстрактном музиком
Сопрани Џесика Прат у улози Партенопе један и Марија Агреста као Партенопа два певају чистим гласом, уз велику снагу и прецизност, често експлоатишући врло високи регистар који некад иде и до пискавости. Јасан изговор и стабилна интонација оплемењују наступ, али у целини мелодијска линија делује више као тонско бојење, не искоришћавајући сав таленат двеју изврсних певачица. Глас Персефоне (Дезире Ђове) је наснимљен, док се тенор Меланије (Франческо Демуро) у врло кратком наступу истиче правим белканто изразом, светлим и заобљеним тоном и јасним изговором. Звезда вечери је наратор, напуљски глумац Мимо Борели, који казује врло живахно текст на дијалекту, уз звук путипуа и тарантеле. Рикардо Фрица диригује суверено камерним ансамблом у оркестарској рупи, који врло прецизно изводи ову комплексну партитуру, као и хором врло уједначеним и у певању, и у покрету.
Публика Театра „Сан Карло”, затечена неочекиваном апстрактном музиком и режијом, оставља уметнике безмало без аплауза на крају представе, чиме се са сигурношћу може рећи да ово дело неће ући у заоставштину композитора по којој ће остати упамћен.
