Непролазни љубавни стихови наших класика

Љубавне песме, историјски гледано најчешће посвећене женама, неисцрпни су извор инспирације нама поетама, а припадницама лепшег пола увек посебан поклон, каже песник Миодраг Јакшић, главни и одговорни уредник издавачке куће „Арте”, објашњавајући недавни позив из више градова окружења да у данима уочи, за време и после прославе Дана жена наступи са својим музичко-поетским саставом „Ориендо”.

Овај нови и необични састав изводи, иначе, 11 ауторски компонованих песама наших класика – Дучића, Јакшића, Црњанског, Диса, Шантића, Ракића, као и Мике Антића и Душка Трифуновића. Осим у Трстенику, Jакшић је сa гитаристима Милутином Kончаром и Ненадом Манојловићем певао за празнике стихове женама у Крушевцу и Лозници, али и у Хан Пијеску у Републици Српској, али и наступао пре и после тога свуда у земљи, као и градовима иностранства у којима живи наша дијаспора.

 Да ли жене жуде за љубављу или је љубавна поезија посебан поклон мушкараца уметника?

– Ово је за мене потпуно невероватно искуство, али је и објашњиво. Жене су највећи поштоваоци мушке лирике. Милан Ракић у једној својој песми пише: „Ах, збогом госпо и праштајте мени, старе ми очи пуне суза сада”... Том песмом најчешће завршавам наступ, јер након свих прочитаних стихова о љубави доживљавам потпуно исти осећај као наш песник у тим тренуцима. У публици на нашим концертима намењеним свима, има највише жена, које желе да програм још траје, те с Ракићевим стиховима затварамо круг. Углавном има суза, уз осмехе подршке. Срећу и задовољство публици даје осећање слободе да се изрази љубав. Стално даривање љубави је показивање доброте која се не чини због себе већ због другога – објашњава Јакшић посебно женско интересовање за љубавну лирику.

Програм „Имам времена још само да те волим” свој састав, иначе, изводи на великим сценама филмских и позоришних фестивала, где се чују и песме из наших најбољих филмова и серија, али и у баровима и на степеницамa познатих здања широм окружења, а већ често певају и за нашу дијаспору у Европи. У програму је важно „поглавље”, такође, „Само у вину” – део програма у којем одају почаст „еликсиру инспирације” и уједно песницима који су уз вино стварали и певали му. Такође, изводе и програм за ученике средњих школа као занимљиви двочас о српској поезији и цртицама из романсираних биографија. Ученици често певају заједно с извођачима.

Јакшић говори између музичких секвенци и своје песме из збирке „Имам Београд”.

– Мој најсажетији опис овог „бума” наше највредније поезије објаснио бих тиме да је за мене „Ориендо” музика душе које шири љубав. За мене наша песма није само музички жанр, већ и спој различитих традиција: фламенка, оријенталних мелодија, циганске страсти и балканске душе. Песник је створио свет у стиху, а ми га призивамо у звук да поново проговори. Наши класици су поезија која се пева, плаче и свира у истом тренутку, тачније, која се проживљава. У наставку тог проживљавања, свирамо и певамо и класике наше народне и рок музике – Тому, Бору, Ђолета, Тозовца, Хариса, Бајагу...

Публици су најзанимљивије наративне вињете о анегдотама из живота наших књижевних великана.

Пре неколико година наш саговорник снимио је документарно-играни филм „Траговима Ђуре Јакшића” у Српској Црњи, где се налази родна кућа великог песника.

„Највише сам Ђуру истраживао, јер ми је лично најближи. По мени, Црњански је највећи српски писац после Његоша. Мика Антић је највећи лаф међу песницима за децу и младе и био је мој највећи идол у животу после фудбалера Душана Савића” – каже Јакшић, који се бавио и фудбалом и страствени је навијач „Звезде”.

Састав „Мића Јакшић и Ориендо” који је објавио недавно це-де, основан је у јуну прошле године када је тројицу уметника спојила љубав према поезији и музици, а упознали су се на манифестацији „На Десанкин дан” у Врњачкој Бањи. После недељу дана имали су запажен наступ у Српском културном центру у Вуковару.