Ружа са трњем

У календару постоји неколико датума који су постали готово ритуални. Осми март је један од њих. Тога дана град се претвара у импровизовану цвећару: на сваком ћошку стоје штандови, углавном партијски, са ружама, каранфилима, целофаном и осмесима који миришу на обавезу. Улице су пуне мушкараца који носе цвет као алиби, а жене као да само тај један дан добију симболичну потврду да су примећене.

Проблем је што цвет траје колико и вода у вази. Брзо се осети на трулеж. Сутрадан остаје свакодневица.

Осми март у Србији већ одавно више личи на сценографија у студију – све изгледа свечано, дотерано, савршено, али иза кулиса сценариј остаје исти. Ружа је ту да замени питање, каранфил да покрије тишину, а честитка да прикрије чињеницу да се о суштини ретко говори.

А суштина је често тешка као камен.

Према подацима, у Србији је током претходне године убијено готово двадесет жена у породичном или партнерском насиљу. У том парадоксу лежи иронија нашег друштва: док једни купују руже, други пишу црну хронику.

Осми март је зато постао нека врста колективне савести на попусту. Један дан пажње, а 364 дана старих лоших навика. Као да се поштовање може упаковати у целофан и предати преко пулта.

А жене данас носе терет који је све тежи и све тиши. Савремено друштво им је доделило готово надреалну улогу. Оне треба да буду успешне и амбициозне на послу, брижне мајке, стабилан стуб породице, емоционални амортизер сваког конфликта и, наравно, визуелно савршене. Друштвене мреже свакодневно пројектују слику жене која у исто време води састанке, спрема ручак, тренира, изгледа као реклама и притом је стално насмејана.

То је нова верзија савршенства – дигитално дотерана, али животно исцрпљена.

У тој потери за идеалом често нестају две ствари: одмор и срећа. Време у коме жена није ни мајка, ни супруга, ни радница, ни фотографија за Инстаграм – већ само човек.

У градовима се Осми март обележава уз вечере, шопинг и фотографије са букетима. Тржни центри тих дана изгледају као стаклени пластеници – пуни боја, светла и рекламних порука о срећи која се може купити на каси.

У селима је слика на први поглед слична. И тамо месне заједнице деле руже, и тамо жене тог дана на тренутак добију симболичан знак пажње. Али, када падне ноћ, разлика постаје очигледна.

Телевизор се угаси, а стварност се врати као хладан ваздух кроз прозор. Треба заложити ватру, исећи пањ, спремити вечеру уморном супругу који долази са њиве, са рукама испуцалим од земље и ветра. Ујутру их чека иста бразда – тврда, често сува, понекад залеђена.

Док град слави, село рачуна. Треба одвојити новац за семе, за ђубриво, за гориво, за пестициде, за све оно без чега земља неће дати ништа осим тишине. Пољопривреда је можда најтежа лутрија на свету – улажеш све, а време одлучује.

И док се у градовима прича о каријерама и трендовима, на њивама се води много старија борба: како савладати земљу која не опрашта.

А жене су и тамо у средишту тог круга. Оне држе куће, брину о породици, помажу у раду, и често носе исти терет као и мушкарци – само без велике приче о еманципацији.

И зато је Осми март можда најбољи пример како друштво уме да замени суштину формом.

Један цвет не може променити статистику насиља.

Једна честитка не може смањити терет очекивања.

Један дан пажње не може заменити годину поштовања.

Можда би прави Осми март изгледао другачије. Не као штанд са ружама, већ као друштво у коме жена не мора да буде хероина да би била прихваћена.

Друштво које женама даје само симбол, а не и сигурност, поштовање и предах – у ствари им поклања само декорацију.

У земљи у којој жене и даље страдају од руку оних који су им некада поклањали цвеће, свака ружа има и своје трње. И зато можда право питање није: колико смо ружа поклонили. Него - колико смо им трња оставили.

У НОВОЈ "ТВ РЕВИЈИ", У ПЕТАК 20.МАРТА, УЗ "ПОЛИТИКУ" ЧИТАЈТЕ НОВО "КАДРИРАЊЕ" - "СВЕ НАС ЧЕКА ИСТА РУПА"