Биља Крстић: Морамо да нађемо време за оне које волимо да не бисмо жалили касније

Гошћа новог подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” биће Биља Крстић, музичка уметница, која је својим гласом спојила традицију и модерност, прошлост и садашњост, Балкан и свет. Она је током каријере дуге пет деценија остала доследна емоцији, аутентичности и дубоком поштовању према музичком наслеђу. Од својих почетака у групама „Сунцокрети” и „Рани мраз”, па све до оснивања ансамбла „Бистрик”, наша гошћа је градила јединствен музички пут, враћајући традиционалне песме у фокус савремене публике и дајући им нови живот на домаћој и светској сцени. У подкасту је говорила о сусретима са традицијом и музици, о томе како се чува културно наслеђе, али и о личним тренуцима које памти, изазовима са којима се сусретала, радостима у животу...

– Много је важно бити у покрету. Кад год се помене здравље, сви говоре „крећите се људи”. Неко ко може да трчи, нека трчи. Ја сам напунила 70 година, ево „узела” сам, како се каже, 71. Заиста се много радујем да ми дан буде испуњен. Деца ме зову Брзи Гонзалес. Три пута недељно идем у теретану и то ми је дивно, јер устанем ујутру у шест, истуширам се, средим све и онда пешачим око 22 минута до теретане. Радим вежбе са тренером и то неке које су баш прилагођене мојим годинама – рекла је Крстићева.

У подкасту је било речи и о њеној унуци Нои, коју сматра животном снагом.

– Њен осмех помера стене. Он је велики борац, као и њена мама. Ми смо успели само том несебичном љубављу да дођемо до овог тренутка да Ноа има 13 година, да прославимо њен рођендан и рад са њом. Велики је то рад, али то је све захваљујући њеној мами Милици.

Њен осмех, њен поглед и та њена ручица, много говоре. Ноа је дете са посебним потребама, дете са инвалидитетом, а заправо она негде крши све те границе што се тиче медицине, дакле пркоси медицини… Јер, она је „пробила” све оно што је било немогуће. Ми смо успели са њом да постигнемо оно што је било највише могуће - то је велика победа – објаснила је гошћа нашег подкаста

За њу је срећа широк појам, али да мисли да је најважније оно што је њена мама говорила - слушај своје срце и само напред…

– Такође верујем у оно „Полако, све ћеш стићи, немој да се секираш”. Увек негде журимо и зато негде успут, можда, пропустимо неке ствари и ту неку срећу која нас чека негде… А довољно је у неким малим стварима да је пронађете. Мени су довољне моје Милица, Ленка и Ноа, моја Горица, моја сестра. Сасвим су ми довољне да ми измаме осмех и кад ми је тешко… Водим се и оним што је моја мајка рекла: „Тиха вода брег рони” – нагласила је Крстићева.

Говорила је и о тешким тренуцима у животу, када су јој преминуле две сестре.

– Имала сам три сестре. Прво ми је умрла млађа сестра, Вера. Тај тренутак ми је био можда најтежи у животу, јер нико није очекивао да ће трећа сестра по реду умрети. Била сам веома везана за њу. Мира је била најстарија сестра а и тај стуб је отишао. И сада смо само Иванка и ја ту. Сада често одлазим да обиђем фамилију, много чешће него раније. Дође човек у те неке године и каже себи: „Не могу да верујем да нисам могла чешће да одлазим кући да нисам могла чешће да будем са њима”. Ми смо се дружили и чули нон-стоп. Али друго је то када ти ипак време проводиш са њима, а не да дођеш на сат времена, у пролазу, када идем на пут са „Бистриком”. Некако сам ретко имала времена да будем недељу дана у Нишу, да будем са свима њима, него то буде дан, два и онда трчим због моје деце, мојих обавеза и тако даље. У мојим годинама онда схватиш колико је важно да будеш са онима које много волиш и да нађеш времена. Морамо да имамо времена за све оне које волимо и поштујемо, да не бисмо жалили касније – каже Крстићева.