Не желим да се будим у свету из Кафкиних романа
Помогло ми је и то што нам је на Филмској академији у Прагу књижевност предавао Милан Кундера. Он је инсистирао на ауторима који су у првој половини прошлог века писали на немачком, а један од њих је био и Кафка. Постоји чак мишљење да је прашко пролеће међу интелектуалцима покренула тих дана организована литерарна дебата о Кафки, каже редитељка Агњешка Холанд
Једна од икона савремене пољске, европске, па и светске кинематографије, редитељка и сценаристкиња Агњешка Холанд, већ пет и по деценија својим снажним, бескомпромисним филмовима јасног политичког става и аутентичне естетике сучељава гледаоце са темама које многи избегавају, а кад се ипак определи за неку популарнију, безболнију, то чини како би осветлила све оно што се, заправо, скрива иза те наизглед питоме, познате и неупитне приче.
Страдања појединаца и народа у рату, Холокаусту и тоталитарним режимима; разоткривање ужасних истина о заборављеним, потиснутим или намерно скрајнутим историјским догађајима, као и подсећање на мале и велике хероје тих тешких времена; моралне дилеме обичних људи у борби за преживљавање; потрага за сопственим идентитетом и смислом постојања; преиспитивање личних и друштвених вредности, политичких уверења, одговорности и кривице, љубавних и породичних односа и вере (у бога, правду, нацију, идеју) – окосница су филмова којима се прославила, као што су Глумци из провинције (1978), Горка берба (1985), Европа, Европа (1991), У тами (2011), Трагом костију (2017), Зелена граница (2023) и други.
Агњешка је студирала на чувеној Филмској академији у Прагу (ФАМУ) у време прашког пролећа – кад и југословенски редитељи тзв. чешке школе – и тад била ухапшена због подршке побуњеницима. Дипломирала је 1971. и вратила се у Пољску, где је започела каријеру сарађујући са „бесмртницима” Анджејом Вајдом и Кшиштофом Занусијем и већ тад се нашла на удару цензуре комунистичког режима. Уочи увођења Војног закона у Пољској 1981. емигрирала је у Француску и од тада живи на једном полуострву у Бретањи, а снима широм света, највише у Пољској и САД.
Њена прва сарадња са великим студијима у Холивуду резултирала је филмом Тајни врт из 1993. године (адаптација истоименог романа), у којем глуми Меги Смит, а међу осталим холивудским звездама са којима је Агњешка радила су и Леонардо Дикаприо, Ед Харис, Алберт Фини, Џенифер Џејсон Ли, Барбара Сукова, Дајана Кругер, Џејмс Нортон...
У богатом опусу Агњешке Холанд, који обухвата више десетина играних и документарних биоскопских и телевизијских филмова, као и серија (поред осталог, режирала је неколико епизода Доушника, Убистава и Куће од карата) за које је освојила најпрестижније међународне награде и неколико номинација за Оскара на страном језику, важно место имају екранизације романа и биографије. У потоње спада и Франц (о култном чешком писцу Францу Кафки), који је лане проглашен најбољим филмом на престижном фестивалу у Сан Себастијану, а публика у Србији имала је прилике да га премијерно види почетком фебруара на Београдском филм фестивалу.
И њен следећи пројекат ће, како каже, бити биографски, посвећен познатом америчком писцу и сценаристи пољског порекла Јежију Косињском.
Кад сте се први пут срели са делима Франца Кафке и како сте решили да о њему снимите филм?
Кафкина дела сам упознала још са 14 година. Много сам читала, међу ауторима су била највећа имена пољске и светске књижевности, нарочито су ме привлачили класици реализма и психолошког романа 19. века, Достојевски и други. А онда ми је до руку дошао Процес. За мене је то био потпуни шок, нешто сасвим другачије од свега што сам дотле прочитала. Бавио се свакодневним животом, али на један посебан начин, и уметничким стилом и приступом. Потражила сам и остало што је писао, а што је преведено на пољски, укључујући Писма Милени и дневнике. Осетила сам блискост са њим, поверовала да разумем боље од свих других ту његову друштвену и емотивну издвојеност, неуклопљеност. Као да сам му нека „духовна сестра”. Схватила сам колико је истовремено рањив и снажан, истрајан и непоколебив у жељи да пише, али обесхрабрен околностима које га од писања удаљавају. Онда сам отишла на филмске студије у Праг, његов родни град, и после дужег времена у мени је поново оживео тај утисак. Године 1980. адаптирала сам Процес за телевизију са тадашњим мужем и тако на неки начин обновила некадашњу повезаност са Кафком и светом који је створио у својим делима. Међутим, нисам размишљала о његовој филмованој биографији. Штавише, била сам уверена да је такав подухват лоша идеја јер се Кафкин живот заправо одвијао у његовој глави. А како то пренети на велико платно? Тек кад сам почела чешће да одлазим у „капиталистички” Праг и снимам тамо, да његово наслеђе посматрам на нови начин, уз сву ту кичасту славу која га сада прати, појавила се замисао да бих то ипак могла да урадим. Помогло ми је и то што нам је на ФАМУ књижевност предавао Милан Кундера, који је инсистирао на ауторима који су у првој половини прошлог века писали на немачком, а један од њих је био и Кафка. Постоји чак мишљење да је прашко пролеће међу интелектуалцима покренула тих дана организована литерарна дебата о Кафки. Али свакако је подстакла ново интересовање за његова дела.
Кад већ помињете студије на ФАМУ у Прагу, да ли сте се упознали са колегама из тадашње Југославије са којима сте делили сличну судбину?
Како да не, дружила сам се са свима! Били су то Рајко Грлић, Срђан Карановић, Горан Марковић, Лордан Зафрановић, Горан Паскаљевић. До данас смо остали пријатељи и често се срећемо на међународним филмским фестивалима.
И Кафка је жртва идеологије – у комунистичкој Чехословачкој неко време потпуно је био скрајнут као „буржоаски” писац. Слава је стигла касније. Ту подвојеност времена у којем је живео несхваћен, непризнат и осујећен, и овог кад је постао својеврсна икона, симбол (из његовог имена је изведен и придев „кафкијански”) домишљато сте приказали у филму повременим убацивањем призора из Кафкиног музеја у данашњем Прагу.
Ко је посетио Праг зна да је у стварности то једна класична, скромна музејска поставка која није у вези са оном из филма. Рецимо, сцена у којој посетиоци стоје испред огромног „зида” сачињеног од хиљада књига посвећених изучавању Кафкиног живота и дела, показујући колико по обиму бескрајно надмашују све што је он икада написао, заправо је моја измишљотина. Велелепни, иновативни музеј у филму је у потпуности наша креација. Али чињеница је да су после пада комунизма, у данашњој Чешкој, схватили какво комерцијално благо представља Кафка (неупоредиво веће од „доброг војника Швејка”, који нема ту светску препознатљивост, па и од легендарног прашког Голема) и потрудили се да на разне начине из тога извуку материјалну корист.
Младић ког приказујете у филму је растрзан између породичних очекивања и сопствене потребе да ствара. Његов положај отежава и „помешани идентитет”: он је чешки Јеврејин у Аустроугарској који пише на немачком. Да ли су те околности подстакле Кафкину генијалност или се она пробила упркос њима?
Франц је желео да удовољи доминантном оцу и породици, али није био спреман да жртвује своје писање. Међутим, стално је подозревао да у томе није довољно добар. Страховао је и да је људима неразумљив, чак и физички одбојан. Његов јунак у Преображају поприма лик бубе као крајњи резултат осећања тескобе, отуђења, несигурности и егзистенцијалне усамљености која је мучила самог писца. Нисам, међутим, желела да се превише бавим психолошким профилом Кафке, већ да његове емоције, размишљања и фантазије уклопим у причу као фрагменте калеидоскопа или делове слагалице.
Да ли је било тешко да све то урадите управо као што сте намеравали?
Уопште не, а највише захваљујући бриљантном главном глумцу Идану Вајсу, који има ту сензибилност и духовност какву сам нашла код Кафке, чак и у најиритантнијим тренуцима, кад гледаоци „навијају” да он нешто уради, али се то не догоди. Идан је потпуно уверљив, као да је допустио Кафкином духу да га преузме. Уопште не бих могла да замислим какав би филм био са неким другим глумцем.
Кафка је спалио већину својих недовршених радова, а оне који су преостали – писма, дневнике и белешке – оставио је најбољем пријатељу Максу Броду са захтевом да их после његове смрти уништи (што овај ипак није учинио). Откуда тај деструктивизам?
Немам прави одговор на то, чак нисам сигурна да је Кафка заиста то желео или је то био неки тренутни, пролазни порив, слабост. Можда се бојао тога како ће његова дела бити схваћена, није хтео да изгуби контролу над њима. Али да је заиста хтео све да уништи, могао је то и сам да уради. Можда се ипак надао да ће то што је писао некад некоме бити важно. Наравно, није могао ни да сања какву ће светску славу једног дана стећи, да ће сваки детаљ његовог живота и сваки редак који је написао бити помно проучени, а његово лице се наћи на мајицама, шољама и беџевима у сувенирници. А шта ако је, у некој од својих халуцинација, све то видео и ужаснуо се?
Како објашњавате његову толику популарност данас?
Немам објашњења. То је још једна мистерија. Размишљали смо о томе кад смо правили филм. Мислим да Кафкина дела одговарају на нека важна питања која људи постављају у различитим временима, на њихове страхове и жудње, да су зато блиска и данашњој генерацији младих који се суочавају са сличним проблемима и емоцијама – од усамљености, отуђености, неразумевања средине и егзистенцијалне несигурности, па до трагања за сопственим идентитетом и смислом постојања. Кафка није осећао припадност ни породици, ни јеврејској ни чешкој заједници, ни колегама са којима је радио јер је био приморан да се бави послом који не воли. Многи млади људи који нису читали његове књиге, али су видели филм, рекли су да се препознају у Кафки. Његова популарност значајно је порасла непосредно после Другог светског рата јер су га доживели као пророка који је предвидео ужасе који ће стићи човечанство дуго након његове смрти: гасне коморе, Холокауст, тоталитаризам... Кад данас читамо Процес, видимо како и наши снови о владавини права нестају јер поново закон није ту да штити правду, већ одлуке о нечијој кривици арбитрарно доносе они у чијим је рукама власт.
У већини филмова бавите се управо таквим стварима: неправдом, погаженим људским правима, злочинима над човечношћу, који се стално изнова дешавају. Да ли сте спремни, као ауторка, да наставите у том смеру?
Трудила сам се да кроз своје радове упозорим на то да се прошлост може поновити ако не научимо лекцију, а чини ми се да смо много тога што нам се дешавало заборавили. Мислим да је дошао крај илузији да живимо „у најбољим временима”. Политичари више не знају како да се носе са стварним проблемима, еколошким, економским и социјалним, па измишљају непријатеље, остављајући по страни људска права. То је добра подлога за нове злочине против хуманости. Подсетићу на речи Џорџа Орвела да нашим светом управљају чудовишта. Ко су данас најмоћнији људи на планети? Амерички председник Доналд Трамп и руски председник Владимир Путин. Живимо у кафкијанским временима.
Шта то значи?
За мене то значи да живимо у систему чија правила не штите људе, нису рационална ни праведна, у стварности која је постала апсурдна. Више бих волела да је Кафка данас класик чија дела обрађујемо у школи, него визионар онога што управо проживљавамо. Не желим да се ујутру будим у свету који личи на онај из Кафкиних романа.
Како то да спречимо?
Нисам сигурна да то можемо, мислим да смо закаснили. Предуго смо живели „под стакленим звоном” западњачког комфора, нисмо спремни да ризикујемо како бисмо одбранили вредности за које се залажемо. Кад сам снимала Зелену границу, ужаснуло ме је како пољски граничари, због политичких циљева, поступају са емигрантима. То, додуше, нису били злочини попут оних у Гази или Украјини, али страшно је да тих неколико стотина избеглица нису третирани као људска бића. Проблем настаје у тренутку кад неко негде донесе одлуку кога закон штити, а кога не; ко има право на живот, а ко не зато што представља опасност (најчешће умишљену). Где је ту морал? Где је његово место у свим овим револуционарним променама кроз које пролази човечанство? Шта ће се догодити кад, услед глобалног загревања, почну масовне сеобе људи, хоће ли сви они завршити као изгнаници у концентрационим камповима? Да ли ће нам помоћи вештачка интелигенција? Мислим да уопште не знамо како ћемо изаћи на крај са свим овим изазовима. Ти проблеми се не могу решавати на нивоу једне земље, регије или чак континента. Човечанство је у опасности да опет постане глупо и самодеструктивно. Потребан нам је нови, заједнички утопијски пројекат. Или то, или нови почетак након планетарне катастрофе.
