Бахатост као нови образац васпитања
Деца се старијима обраћају грубо и бахато, без поштовања. Један од најбржих начина да родитељ уништи дете јесте да му пружи све и да га пусти да ради шта хоће
Све чешће слушамо да су деца неваспитана и тешка. Родитељи се жале да не знају како да их смире, а учитељи да више немају никакав ауторитет. Иако звучи као претеривање, иза ових реченица крије се озбиљан проблем савременог васпитања.
Данас имамо генерације деце које не знају за границе и која бурно реагују на сваку забрану. Када добију лошу оцену, не преиспитују себе, нити родитељи њима постављају питање одговорности. Уместо тога, родитељи често крећу у напад на школу и наставника, уверени да је њихово дете неправедно третирано.
Губитак ауторитета
У данас актуелним родитељским вибер групама данима се расправља о претешкој школи, некритичним наставницима и застарелом систему. Није спорно да школа има озбиљне проблеме и да је одавно требало да буде реформисана. Међутим, често се превиђа да су наставници готово потпуно изгубили ауторитет. Они су некад, уз родитеље, били кључни фактор социјализације. Данас немају право ни да удаље дете са часа, јер се то доживљава као траума или понижење детета и родитеља.
На тај начин се урушавају и школа и сама идеја ауторитета, без које нема граница ни развоја. Тако добијамо децу која не знају шта значи хијерархија, која се старијима обраћају грубо, без поштовања, толико бахато да је то једноставно збуњујуће. Но, не могу она бити крива за то, ако их нико није научио пристојности.
Неки родитељи, желећи најбоље за своју децу, а без стварног разумевања како се то постиже, пуштају их да раде шта хоће. Али одсуство граница не значи одсуство моћи. Напротив, дете у таквом односу остаје без спољашње структуре, али изложено родитељским непредвидивим реакцијама и имплицитним очекивањима. Када нема јасних правила и доследности, дете нема на шта да се ослони, па управо та неуређеност постаје извор страха.
Родитељ који све допушта или стално завршава уместо детета не постаје ауторитет, али остаје снажан емоционални фактор, чије расположење дете мора стално да прати. Тиме му се одузима прилика да учи одговорност, труд и однос према последицама, док истовремено развија осећај несигурности и сталне напетости.
Када су родитељи од раног детињства извор и страха и утехе на недоследан и непредвидив начин, то развија дезорганизовану везаност. Дете у таквим околностима, с родитељима који све контролишу, чине медвеђе услуге, раде ствари уместо њега, али не дозвољавају приватност – истовремено развија две супротне реакције – с једне стране, постаје претерано зависно, с друге стране, жели да побегне од родитеља, јер му је онемогућено да преузме одговорност и да гради самосталност. Резултат је унутрашњи хаос и стални конфликт. Дете има страх од зависности и тешко се учи стрпљењу и истрајности. Уместо да полако ствара и гради, оно често „мало гради, мало руши”, што се касније одражава у односима и у учењу.
Дајана Баумринд показала је да родитељи који свашта дозвољавају и прихватају (пермисивни родитељски стил) васпитавају децу која касније имају проблеме са самоконтролом и прилагођавањем. Њена истраживања су темељ за разумевање зашто нека деца јако тешко подносе фрустрације.
Истраживачи Еленор Макоби и Џон Мартин надоградили су овај оквир додавањем још једног стила родитељства (занемарујућег), где је дете потпуно запостављено и препуштено себи. Таква деца из повређености често постају бахата.
Деца воле границе. Она се уз границе развијају, осећају сигурност и граде унутрашњу стабилност. Одсуство граница производи хаос.
Хоћу све, одмах, без труда
Овај тренд бахатости и разуларености је последица нарцистичке културе у којој живимо. Културе која поручује – хоћу све, одмах, без труда.
У таквом окружењу расту деца која много траже, а мало улажу. Која не подносе напор, али очекују привилегије. Није случајно што већ у препубертету постају депресивна. Код деце се депресија често испољава као агресивност. Она се тада окрећу против родитеља, наставника и света, јер не постоји унутрашњи ослонац, нити ауторитет који би их држао.
Последице су озбиљне – трајно незадовољство, немогућност да се ужива у било чему, завист, агресија, осећај празнине и бесмисла. Без труда нема задовољства. А без улагања нема смисла.
Деци не треба да се све сервира, а ни да буду пуштена да раде шта хоће. Она не желе такав живот, иако можда понекада изгледа да то траже. Она желе прилику да се потруде, да погреше, да поправе, да расту. Један од најбржих начина да родитељ уништи дете јесте да му све да и/или да га пусти да ради шта хоће.
