Пророчанство о последњем човеку
Одбио је да говори на Гебелсовом радију, оградио се од расне теорије, еугенике и политике „крви и тла” и никада није потписао ниједан Хитлеров проглас, а био је и један од учесника у завери против Хитлера 1944.
Нема тога што човек неће учинити како би избегао душевну или телесну бол, док све удобности којима је окружен само прикривају нужност, јер „ништа није извесније од права које бол полаже на живот”. „Реци ми како прихваташ бол, па ћу ти рећи ко си”, писао је Ернст Јингер (1895–1998) у краткој социолошкој студији „О болу” (1934) из међуратног времена „екстремног пацифизма и гомилања наоружања”, коју је недавно објавио „Градац”, а која садржи идеје овог мислиоца развијане и у његовим „Дневницима”, у „Ратнику”, „Раднику”... Као војник старог кова, говорио је: „Увек сам осећао извесну привлачност према тешким ситуацијама или ономе што понекад називам ’изгубљеним положајем’. Када сте окружени људском глупошћу, шта вам друго преостаје?”
Јингер је био визионар који је, поред осталог, предвидео и уједињење Европе, као и превласт технологије и значај масовних медија, затим то да „масовно друштво и технологија траже све веће жртве од људи”, да су уништене вредности и врлине, од којих је највећа храброст, а свет је упрошћен и сведен на једнодимензионалност. С друге стране, сматрао је да „висока свест војсковође ствари посматра спокојно, непомућена озрачјем бола и страсти”. Писао је о томе док је 1941. године седео у париском „Мажестику” и гледао како свет тоне у лудило.
„Међутим, већ стасавају нови нараштаји, којима је потпуно непозната традиција у којој смо рођени; необичан осећај изазива посматрање ове деце, од којих ће многа доживети и 2000. годину, када ће без сумње ишчезнути и последњи траг модерног, тј. коперниканског доба”, писао је Јингер у овом делу о болу.
Био је носилац највећег немачког ратног одликовања „Крста за заслуге”, човек који се јавно супротставио нацистима и њиховом вођи, одбио је да говори на Гебелсовом радију, оградио се од расне теорије, еугенике и политике „крви и тла” (иако му се приписују и неки рани младалачки антисемитски текстови) и никада није потписао ниједан Хитлеров проглас, а био је и један од учесника у завери против Хитлера 1944. године, због чега је био избачен из армије, а син му је послат на фронт, где је погинуо. Када су нацисти тражили Јингерову главу, Хитлер је, поред свих претходних његових заслуга, могао само да каже: „Оставите Јингера на миру!” Исто је изговорио и Бертолт Брехт када су левичари разапињали Јингера поводом неког његовог антикомунистичког текста.
Крај буржоаског доба
Поводом дела „На мермерним литицама” из 1939. године, у ком је извргнуо руглу нацистичке вође и њихов начин ратовања као најнижи степен воље, у једном разговору Јингер је изјавио да je у лику Врховног Шумара више видео Геринга него Хитлера, али да је на уму имао и Стаљина. Јингер је „изнутра” искусио трагизам свог доба, тражећи бег у далеким путовањима, у природи, у биологији и ботаници, свету инсеката, истражујући и искуства са дрогама и опијумом.
У есеју „О болу” Јингер је, под утицајем Ничеове филозофије, анализирао последњег човека, декадента, буржуја и Европљанина, у последњој фази нихилизма. Он види човека који живи у комфору, „бајковитој конструкцији техничких средстава, где се ’појединцу нуди мноштво погодности које онемогућавају трвење, отварајући пут ка образовању, избору жељеног позива, слободном тржишту рада, уговорном карактеру готово свих веза, једној неограниченој флексибилности’”.
„Пророчанство о последњем човеку брзо се остварило. Оно дословно говори о томе да последњи човек живи најдуже. Његово доба је већ прошло”, каже Јингер, при том имајући на уму паралелизам између „организационе способности и потпуног далтонизма у погледу вредности, вере без садржаја и дисциплине без легитимности – неаутентичности идеја, установа и особа”.
„Јингер је у развоју догађаја, почев од комунизма у Русији до фашизма у Италији, нацизма у Немачкој и фордизма у САД, видео да се буржоаско доба приближава свом крају; његове вредности, обичаји, па и сам начин живота, постали су непримерени новом времену. То је било посебно очигледно када је реч о суочавању са болом. Буржоаски индивидуалац, према Јингеру, по правилу пребива у ’подручју осећајности’, у коме ’сигурност’, ’растерећеност’ и ’удобност’, а у крајњој линији и само тело, постају суштинско средиште живота. Ту се настоји да се бол избегне по сваку цену”, тумачење је Дејвида К. Дарста, чијим је текстом употпуњено ово издање.
Будући да је живео сто три године, Јингер је имао могућност да посматра утицај медија, посебно, телевизије, на начин мишљења људи, а пред појавом „термита”, чији се број запањујуће увећава, он је цитирао песника Новалиса: „Истинито је само оно што стоји непомично у времену и простору.”
Фигура Радника
Указивао је и на једнообразност света, а овај опис као да је настао у нашем тренутку: „Када се данас путује по европским земљама, било да се оне налазе у необичном прелазном стању ка једнопартијској држави или да су таквом стању склоне, најпре се примећује да је униформа добила значајнију улогу од оне коју је имала у доба опште војне обавезе. Униформно одевање не само да је захватило људе у различитим животним добима већ и особе различитих полова, те се намеће мисао да је откриће Радника праћено открићем једног трећег пола. Униформа је увек подразумевала формирање одбрамбеног карактера, захтев да се на особен начин одупремо насртају бола. [...] Тајна савременог сензибилитета лежи у томе што он одговара једном свету у коме је тело поистовећено са вредношћу. Полазећи од те истине, може се објаснити однос тог света према болу као сили коју по сваку цену треба избећи, јер бол у том случају не погађа тело само као предстражу, већ као главну силу и битно језгро самог живота”, неке су од Јингерових визионарских констатација.
У тексту о болу Јингер је фигуру Радника поставио као надолазећу снагу технологије, као оног који има другачији однос према болу од буржуја, који га опредмећује, сноси, користи, и затим иступа у новим формама политичких и војних токова. Тако закључује: „Светина усмрћује на механички начин, она раздире и гази, док су лумпен-пролетаријату ближа задовољства мучилишта. Светину покрећу морални мотиви; она настаје у стању узбуђења и огорчења, те јој је неопходно убеђење да јој је противник зао и да она спроводи правду.”
Следећи ступањ у Јингеровој мисли је фигура Одметника (он у исто време тежи и спасу и борби), коју је он разликовао од анарха по томе што је одметника одбацило друштво, док је анарх тај који одбацује друштво. Али анарх никада не превиђа своју омиљену тему – слободу.
