Омаж женама које су страдале без сопствене кривице
Аутор дводелног филма „Герта Шнирх“, доступног на ХБО Maксу, говори о судару појединца и система, одбацивању и тихој снази жене која не пристаје на улогу жртве
Дводелни филм „Герта Шнирх“, који је режирао Томаш Машин, а настао у продукцији Чешке телевизије, АРТЕ-а, ХБО-а и куће Негатив, доноси снажну и емотивну причу о жени разапетој између три тоталитарна режима 20. века. Адаптација истоименог романа Катеине Тучкове прати судбину јунакиње одрасле у чешко-немачкој породици, која кроз нацизам, послератну колективну освету и комунизам покушава да сачува оно најтеже – сопствено достојанство. Филм је доступан на платформи ХБО Макс.
Машина је, како каже, највише фасцинирала унутрашња снага његове јунакиње. „Она је гурнута на маргину друштва, али одбија да изда себе. Не жели да буде жртва, већ да иде напред“, истиче редитељ, додајући да га у историјским причама увек занима појединац „у чељустима идеологије“.
Судар човека и система
У фокусу филма није историја као низ чињеница, већ притисак који велика идеологија врши на један конкретан живот. Герту погађају три таласа насиља – нацизам, неправедна колективна кривица после рата и бруталност комунистичког режима. „Историја иде даље, али појединци остају да носе последице“, каже Машин.
Посебно му је било важно што је у средишту приче жена. „Историја се пречесто приповеда из мушке перспективе. Герта представља тихо, ненасилно, али изузетно постојано херојство. Ово је омаж женама које су страдале без сопствене кривице, а ипак сачувале снагу.“
Против колективне кривице
Један од највећих изазова била је адаптација обимног романа у двочасовну форму. Сценарио је захтевао сажимање ликова и догађаја, али и писање нових сцена, укључујући завршетак. Машин истиче да му је било важно да филм буде „љубавно писмо роману“, а не његова издаја.
Редитељ одлучно одбацује идеју колективне кривице: „Криви су конкретни појединци. Колективна кривица најтеже погађа невине.“ Ипак, верује да чак и мали чин пркоса има смисла: „Можда нећете променити систем, али можете сачувати своје достојанство. У томе је семе наде.“
Актуелна прича у поларизованом свету
Иако је радња смештена у 20. век, филм снажно ођекује у савременом контексту ратова, миграција и дубоких друштвених подела. „Плаши ме колико је агресија постала норма, а истина флексибилно средство“, упозорава Машин.
На питање о поруци филма, одговара да уметност не треба да морализује, већ да отвара простор за промишљање. „Ако се гледалац запита: ‘Шта бих ја учинио?’, онда је филм испунио своју сврху.“
После захтевног историјског пројекта, Машин тренутно развија савремену егзистенцијалну комедију и субверзивну хорор-серију – али теме остају исте: човек суочен са притиском света и потреба да се, упркос свему, сачува лични интегритет.
