Откривене азијске мумије сушене на диму
Иако се сматрало да прве мумије потичу из Египта или Чилеа, нова студија открива да су ловци-сакупљачи у Азији, још пре 12.000 година, мумификовали своје мртве.
Када помислимо на мумије, одмах нам пада на памет древни Египат, а понекад и Чинчорос мумије из Чилеа. Недавно откриће је, међутим, пољуљало све то: археолози су у неколико делова Азије идентификовали најстарије мумије у историји, које датирају од пре више од 10.000 година.
То је велико откриће које преокреће сва наша досадашња знања о овим погребним обредима, пише научни часопис Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS).
Пре више од 10.000 година, пре појаве пољопривреде, одређене заједнице ловаца-сакупљача у Азији нису само сахрањивале своје мртве, већ су их и мумификовале. Када су ексхумирали остатке са гробница у Кини и Југоисточној Азији, археолози су открили мумије. Истраживачки тим је проучио 54 гробнице на 11 археолошких локалитета у Кини, на Филипинима, Тајланду, у Лаосу, Малезији и Индонезији. У овим гробницама, које датирају од пре 4.000 до 12.000 година, пронашли су скелете везане у феталном положају, са траговима топлоте на костима.
То говори да су ове заједнице практиковале мумификацију сушењем на диму, миленијумима пре фараонског Египта.
Другачија техника од Египћана и Инка
За разлику од египатских мумија, које су балсамоване и умотане у завоје, ове откривене у Азији су интензивно сушене на диму. Тела су пресавијана у фетални положај, везивана природним влакнима, а затим недељама висила изнад благе ватре.
Анализе потврђују да су кости заиста биле изложене ниској температури, типичној за димљење, а не директном сагоревању као код кремације.
„Димљење је вероватно имало духовна, верска или културна значења која су ишла далеко даље од пуког успоравања распадања”, рекао је за Live Science Сијао-Чун Ханг, виши истраживач на Аустралијском националном универзитету и главни аутор студије.
Сматра се да је ова пракса била начин да се мртви држе близу живих, а лешеви су понекад годинама били изложени у отвореним пећинама или природним склоништима.
„Главна разлика у односу на мумије на које смо навикли, јесте то што ова димљена тела нису била запечаћена у контејнерима након процеса, тако да је њихово очување генерално трајало само неколико деценија или можда неколико векова”, објашњава истраживач.
Две главне тачке произилазе из овог открића. Прва је да је овај погребни ритуал сушења димом усвојен у многим деловима Азије, укључујући Јапан и Океанију. Већ су га документовали антрополози у Аустралији: „сахране откривене у Бродбичу у Квинсленду 1960-их, показују запањујуће сличности у положајима тела.”
„Етнографски описи лигатура се у великој мери подударају са праксама примећеним у нашој студији“, напомиње Сијао-Чун Ханг у извештају.
Друга кључна тачка овог открића је да је ова ритуална пракса много старија него што се раније мислило, толико да пружа нову теорију о првим миграцијама у Југоисточној Азији. Процењује се да су древни ловци-сакупљачи стигли у тај регион током таласа миграције пре 65.000 година.
Археолози зато верују да би ова погребна пракса могла да датира чак и из раног ширења Хомо сапиенса из Африке у Југоисточну Азију, пре око 42.000 година.
