Путевима Шекспира и Бергмана
Постоје три чаробне речи на којима почива Шекспиров свет: страх, савест, сан. У „Магбет”, као у ретко који други комад, све три су чврсто уграђене. Оно што мене неодољиво привлачи јесте сан
Упсала је четврти по величини град у Шведској. Позната је по најстаријем универзитету, основаном још у 15. веку, чувеној катедрали (највећој у скандинавским земљама). Катедрала у Упсали је место крунисања шведских краљева. Изградња је започела око 1270. год., а освећена је 1435. након готово 200 година радова на њој... Ово су све подаци који се могу наћи на интернету. За мене је важније нешто друго: Упсала је родно место Ингмара Бергмана.
У овај град сам стигао готово у исто доба године када почиње прича Бергмановог полуаутобиографског романа „Најбоље намере”. Овде сам јер режирам Шекспиров „Магбет” у Државном театру Упсале. Пролеће, сунчан али прохладан дан, пролазим истом улицом према катедрали баш као и главни јунак (у роману Бергманов отац), звоно на катедрали једнако откуцава, као и тада, 1908. године. Тај роман ми је недавно послужио за представу „Разговори у четири ока” (завршни део Бергманове трилогије) у Местном гледалишчу у Љубљани – ко би рекао да ћу ускоро бити управо на месту где се одиграва радња романа!? Шетам улицама Бергманових јунака, заустављам се испред куће у улици Трахгештен број 12. Бергман каже да се нигде није толико сигурно осећао као у тој кући, кући своје баке, у Упсали... То је место његових најлепших сећања у детињству. Улица и број су и даље ту, али очигледно ово није више иста кућа коју описује у роману. Почетком века је ту била, али сада је на том месту некаква зграда. Чини се да је мало тога у улици из тог времена. Не само Трахгештен улица, ни Упсала није исти град са почетка 20. века. Међутим, цео стари део града око Катедрале – куће, улице, мостови, универзитет, Густавијанум – све је и даље ту и подсећа управо на то време које Бергман описује. Долазим и до моста на којем у последњој секвенци филма „Private confesions” (према истом роману; режирала је Лив Улман) стоје и разговарају Ана и Јакоб, односно Макс фон Сидоу и једна од мојих омиљених Бергманових глумица, Пернила Аугуст. Посматрају реку и причају о седам мостова Упсале, испод којих протиче река Фирис. Ана каже: „Седам мостова као седам смртних грехова”, а затим испусти шешир у реку... Већ данима шетам улицама Упсале, а увече поново читам Бергмана. Поново гледам и један од мени омиљених његових филмова, „Фани и Александeр”, који је такође сниман овде у Упсали. Али то није више иста књига, нити исти филм. Све ми се чини другачије. Док пролазим познатим улицама из филма, имам утисак као да шетам кроз кадрове. Сада не само да знам где је снимана чувена секвенца сахране оца у филму већ видим и где је тачно била позиција камере. Одмах преко пута, кроз прозор Густавијанума, кадар из горњег ракурса, тачно на плато испред главног улаза у катедралу.
Анатомски театар
Већ дуже време планирам посету Густавијануму, једном од првих универзитета у Европи. Обилазак са водичем на енглеском језику само је суботом од 13 часова, али због проба тај термин никако не могу да уклопим у распоред, упорно ми измиче. Међутим, данас је то ипак испало могуће. У музеју се налазе разне занимљиве колекције: од уметничких предмета, најразличитијих изума, слика, разних артефакта из античког доба, времена Египта, времена Викинга... Од мени занимљивих ствари ту су и прва „латерна магика” и „камера опскура”. Али оно што ми посебно привлачи пажњу и због чега сам највише овде јесте „анатомски театар”, најнеобичније позориште које сам икада видео: високи кружни амфитеатар са више концентричних нивоа и уским дрвеним седиштима, која се са највише галерије стрмоглаво спуштају доле према центру, где се налази само један сто. Анатомски театар је саграђен 1660. године по идеји Олофа Рудбека, који је ту студирао, а затим и предавао. Могао је да прими око 200 гледалаца и био је намењен студентима медицинe, који су на тај начин, из горње визуре, посматрали дисекцију лешева, односно учили анатомију. Дисекције су се често одржавале зими, јер хладноћа успорава распадање тела. С обзиром на то да црква није дозвољавала тако нешто (душа не може да изађе из тела), лешеви који су се користили били су од погубљених злочинаца, самоубица... Сматрало се да они немају душу. Оно што је најчудније у овом „позоришту” јесте да је „представа” дисекције била позоришни чин не само за студенте већ и за обичне грађане. Ко год је желео могао је да дође и да буде гледалац. Представа је имала чак и пригодну музику, а на крају би сви учесници излазили из „анатомског позоришта” и заједно присуствовали ритуалном спаљивању тела.
Вероватно најпознатије сујеверје у позоришном свету у вези је управо са „Магбетом”. Још од Шекспировог времена, па све до наших дана, гомилају се разне приче о несрећама које су пратиле извођење овог комада. Из тог разлога, наслов се обично не изговара, а уместо њега широм света употребљава се: „Шкотски комад”. Тако је и овде. Никад нисам разумео ово, с обзиром на то да хтели – не хтели свакога дана на проби непрестано кроз главни лик изговарамо и наслов комада. Шта ми је то толико занимљиво у једном од најпознатијих, а по многима и психолошки најдубљих Шекспирових комада? Постоје три чаробне речи на којима почива Шекспиров свет: страх, савест, сан. У „Магбет”, као у ретко који други комад, све три су чврсто уграђене.
Оно што мене неодољиво привлачи јесте сан. Ово није први пут да материјал за представу проналазим делимично и у сновима. На почетку проба са глумцима радим једну врсту „радионице” која је осмишљена тако да елементе њихових снова користим у даљем процесу рада. И поново, по ко зна који пут, уверавам се да се оно што је најузбудљивије увек налази у несвесном. Неке од мени најдражих сцена које сам урадио у позоришту биле су, између осталог, инспирисане и сновима. Понекад ми се чини да у сновима других препознајем и своје властите, или препознајем снове које сам већ чуо негде раније, на различитим местима где сам нешто слично радио. Тачније, сценарио сна увек је другачији, али мотиви су скоро исти. Читам и фантастичну књигу Метјуа Вокера „Зашто спавамо”. Поред разних занимљивих научних открића о спавању и сновима, писац цитира такође и сцену из „Магбета”! Ту је и прича Пола Макартнија о томе како је мелодије за песме „Yesterday” и „Let it be” пронашао у сну. Сличну причу о надахнућу у сну има и Кит Ричардс, а у вези је са чувеним уводним рифом песме „Satisfaction”. Поред кревета је увек имао гитару и касетофон са спремном траком и, ако му нека мелодија дође у сну, он би је одсвирао и наставио да спава. Једног јутра када се пробудио, видео је да је трака дошла до самог краја. Помислио је да је у сну случајно притиснуо дугме, премотао је касету на почетак и наишао на почетне тактове будућег великог хита. После тога је било снимљено и четрдесет минута његовог хркања.
Као у Бергмановој сцени
Позвани смо на божићну прославу у позориште. Данима сви причају само о томе и стално ме неко пита да ли долазим. Очигледно се сви необично радују том догађају. Велика позоришна сала претворена је у свечано украшен празнични простор, на сцену су постављени столови, имам утисак као да сам на некој свадби са много званица. Вечера протиче уз пригодне говоре, здравице, пуно смеха... Помислим: „Ово ми све изгледа баш као у Бергмановом ’Фани и Александeр...’” А онда, управо у том тренутку, креће песма коју одмах препознајем из филма. Као по неком договору, сви устају од столова, хватају се за руке и певајући крећу са сцене према гледалишту... Девојка која ме је узела за руку ме пита: „Ти знаш ово?”
Кажем: „Да!”
„Како?”
„Из Бергмановог филма.”
Она се насмеја: „Па да, наравно. Мој отац игра у том филму!”
Пошто је моје изненађење било тако очигледно, она одмах наставља:
„Да... сећаш се лика који има љубавницу?”
„Знам цео филм напамет, недавно сам га поново гледао. То је лик који у филму флертује са служавком управо док играју овај исти ’ring dance’ кроз целу кућу!”
„Е па управо тај лик, то је мој отац!”
Откад сам дошао у Упсалу, Бергман је, изгледа, стално ту негде око мене. Сећам се, у студентским данима смо гледали на чувеној Трибини младих у Новом Саду „Фани и Александeр”... Више од 30 година касније, ево ме симболично учествујем у сцени из филма заједно са ћерком једног од главних глумаца. Држећи се и даље за руке, непрестано сви играмо и певамо „ring dance”, који се протеже кроз цело позориште: из фоајеа степеницима на галерију, кроз ходник, преко мале сцене...
Пре две године, на премијери у позоришту Оребро, пре почетка представе пришао ми је брачни пар: „Срећно вечерас! Драго нам је да сте овде.” Искрено сам се обрадовао, нисам уопште очекивао српски језик на премијери. Питам их да ли ту живе? Кажу – не, 70 километара даље, а видели су у новинама најаву за представу, па су хтели да дођу. Питам одакле су. Из Београда. Памте неке моје представе још из деведесетих.
„То је било баш давно”, кажем. „Јесу ли тада, деведесетих, дошли у Шведску?”
„Не, тек пре неколико година.”
„Откуд то... Обично те одлуке доносимо када смо млађи”, кажем у шали. Питам: „Зашто?”
„Због чистог ваздуха и нормалног живота”, одговоре уз осмех.
Не знам због чега сам се одједном јутрос сетио овог сусрета и разговора. Вероватно због чистог ваздуха и нормалног живота последњих месеци у Упсали.
(наставиће се)
