ПОНИЗИТИ ИЛИ ПОБЕДИТИ

У јануару је у Београду одржано Европско првенство у ватерполу. Победа српске репрезентације у завршној утакмици пропраћена је насловима, као што су: „Српски Делфини понизили Мађаре”; „Србија понизила Мађарску у Арени”; „Мађари су понизили Србију у групној фази Европског првенства у Сплиту 2022. резултатом 16:7”.

Много тога је спорно у овим написима – употреба глагола понизити у овом контексту (што није само језичко питање), писање популарног назива наших ватерполиста и употреба инструментала у конструкцији победити резултатом.

Када се зна да глагол понизити значи ‘повредити нечији углед, достојанство, омаловажити некога, учинити да се осећа посрамљено, обезвређено’, а да бављење спортом подразумева све супротно од тога – равноправност, поштовање противника, па и својеврсно витештво, онда је, мислим, сасвим сувишан коментар о томе колико је непримерена употреба овог глагола у наведеним примерима. Уобичајени изрази за овакве ситуације јесу: победити противника, савладати, поразити (пораз никако није понижење), надвладати. Јављају се и мање уобичајени, али довитљиви изрази, у овој ситуацији сасвим прикладни, попут: „Српски ‘делфини’ потопили Мађаре”.

У првом примеру налази се и погрешно написан популаран назив наших ватерполиста. Требало га је написати малим почетним словом и под наводницима или у курзиву. Тако се пишу и слични примери, као што су: „орлови”, „делије”, „гробари”, „мераклије”, односно орлови, делије, гробари, мераклије и сл.

Трећа грешка у наведеним насловима јесте исказ – „победили су резултатом 16:7“. Требало је написати: „победили су с (са) резултатом 16 : 7“. У говору су најчешћа и најпрепознатљивија два инструментала – инструментал оруђа, који увек иде без предлога („пишем оловком“, „возим се колима“) и инструментал друштва или социјатив, који увек долази с предлогом с(а) („шетам се с Милицом“, „учим с другом“). Међутим, постоји и читав низ других инструментала, односно ситуација у којима се употребљава инструментал и јасно је разграничено када треба употребити предлог, а када не. Ово је једна од ситуација у којима је предлог уз инструментал обавезан (у најновијим граматикама, као што је Нормативна граматика српског језика П. Пипера и И. Клајна, овај инструментал се назива количинским). Примери овога типа су и: „Дипломирао је с десетком“; „Лежао је с високом температуром“; „Из заробљеништва је изашао с тежином од само 40 килограма“ итд.

Из исправке наведеног примера види се и да се двотачка пише са белинама на обе стране када има значење речи  „према“.

***

Међу језичким поукама и лекторским интервенцијама честе су оне које се тичу императива. Глаголи који се завршавају на -ити (бити, пити, убити, шити, умити, прикрити) у императиву се често пишу без наставка -ј: „Попи мало воде“; „Сашите ми хаљину“; „Уми се“, а правилно је да се пишу са њим (попиј, (у)шиј, умиј, увиј, прикриј, разбиј, превиј, залиј, навиј): „Попиј мало воде“; „Сашијте ми хаљину“; „Умиј се“.

Облици без ј проистичу из говорне праксе, јер се овај глас слабо чује и тешко распознаје у суседству са и, чак и код оних који добро владају књижевним језиком. Ипак, то не значи да га у писаној речи смемо изостављати.

Нарочито често се интервенише код императива глагола разумети, који гласи: разумеј, односно разумиј у ијекавским говорима. Под утицајем ијекавске вари­јанте, али императива глагола типа уразумити (се), који гласи уразуми (се), императив глагола разумети почео је да се употребљава у облику разуми („Разуми ме добро!“), који се веома раширио у говору. Његова распрострањеност утицала је на то да и он уђе у најновије нормативне приручнике као што је Р(ј)ечник српскога језика Матице српске, који га бележи као дублет (уз облик разумеј).