Соаре на степеништу

Соаре у Симиној 13 поводом отварања степенишне галерије – писало је у позивници која је стигла у нашу редакцију.

Малу галерију слика, на другом спрату ове зграде, осмислиле су Цецилија Барток и Ивана Драганић Лекић, комшинице преко пута, отворивши свечано те вечери и врата својих станова за комшије. Позиву на отварање необичне галерије одазвали су се и новинари и познати уметници, попут сценографа Миодрага Табачког, сликара Пеђе Тодоровића...

Цецилија Барток, архитекта у пензији, објаснила је за „Магазин” да је реч о заједничкој иницијативи станара зграде да улепшају простор у коме живе, као и да то буде повод за сусрете и дружења.

„Иначе се без повода не бисмо ни састали на овако леп начин”, додала је скромно.

Уједно, то је позив да се и други станари београдских зграда укључе у овакве акције.

И заиста, с неколико слика, окречени зидови између двоја врата, уз лампу и свећице и баштенске столице, у једној послератној соцреалистичкој згради, изгледали су као повратак у стари Београд.

Дружење после отварања организовано је у становима који својим стилом подсећају на овај помало заборављени дух. А уједно, у маниру новог доба, на пицу без глутена и шљиве у чоколади, али и на стару добру чашицу ракије, љубазно су позивали Цецилијин син Бојан, дипломата и консултант, као и Иванин супруг, професор Универзитета Славољуб Лекић:

„Желимо да оплеменимо зграду која је 1964. подигнута између два предратна здања. Овај послератни простор је деценијама у стагнацији. Зграда је настала у периоду ʼкомуналкиʼ соцреализма и одудара од здања у Симиној улици. Зато смо, поред неколико слика, поставили на зиду и плакат Баухауса, европског покрета који популаризује хумани индустријски дизајн и сада је активиран. Пројекат Европске комисије предвиђа да ће и зграде из Србије, које њихови станари пријаве да популаришу тај правац, добити помоћ за обнову, а верујемо да ће и наша зграда моћи томе да се придружи. Покрет Баухаус настао је у време Вајмарске Републике после Првог светског рата када Кандински и низ уметника покрећу нову школу дизајна која се поклапа с периодом велике индустријализације Европе, а која се наставља и после Другог светског рата. Идеја је да се споје индустријски дизајн и функционалност у грађевинарству”. 

„На зиду су се нашле слике наших цркава из Далматинске епархије и манастира Крка, храмова који су доживели позната страдања деведесетих прошлога века”, рекла је историчарка уметности Вера Павловић Лончарски, која се одазвала позиву да на овом малом соареу исприча нешто о нашим светињама подизаним „на размеђи светова, између Запада и Истока, које су зато, као у ранохришћанској архитектури и одувек, грађене једноставно – од околног камена, као једнообразне грађевине”, рекла је историчарка. Подсетила је још да су, с обзиром на скромне инвеститоре, ове цркве имале звоник на преслицу који се повлачи канапом током службе. Манастир Крка, који је по неким изворима подигла сестра цара Душана, доживео је велику обнову и доградњу у складу с оближњом романичком архитектуром. „Кад год изађем из лифта и погледам зид, расположење је боље – уметност подиже наш дух”, закључује Ивана Драганић Лекић.

Дружење на степеницама продужило се до касно увече, уз договоре о новим изложбама и соареима.

„Драго ми је да видим да у Београду још постоји овакав комшилук”, рекао је после посматрања са степеница сценограф Табачки, одлазећи насмејан, док су га комшије испраћале резимирајући још мало, преко гелендера, утиске.