Дете мора знати где су границе
Родитељ треба јасно да покаже да одређени вишак агресије и иживљавање неће бити толерисани, али малишани и адолесценти морају осетити да то што су понекад бесни или фрустрирани неће нарушити односе с најближима
За дете је граница услов за развијање будуће слободе, одговорности и унутрашњег реда. Граница је оквир у којем дете учи шта значи да постоји унутрашња структура, морална оријентација и осећај континуитета. Дете не долази на свет с формираним Ја или способношћу доношења одлука у важним развојним питањима. Те функције се развијају постепено и увек у односу с одраслим који преузима улогу помоћног ега. Родитељ привремено мисли, одлучује и ограничава уместо детета док оно не буде способно да то ради само.
Британски психоаналитичар и педијатар, Доналд Виникот, научио нас је колико је заправо неопходно да родитељ може да „носи”, издржи и обради дечју агресивност и мржњу, без одбацивања детета. Родитељ треба да може да детету демонстрира да његова мржња није погубна, да ће бити прихваћено и када је бесно и да фрустрације неће нарушити однос. Дете кроз овакву родитељску модулацију учи шта је добра граница, стиче јако важно животно искуство у којем није само, већ има ослонац. Родитељ треба да покаже да може издржи терет, али и да јасно покаже да одређени вишак агресије и иживљавање неће бити толерисани.
Без таквих граница дете остаје препуштено хаосу. Родитељ који не може да издржи дететове емоције потпомаже стварање конфузије код детета. Таква деца постају кандидати за будуће психичке проблеме.
Излуђујући рецепти за савршено родитељство
Данас многи родитељи нису у стању да поставе овакве границе. Анксиозни су, подложни трендовима и готовим рецептима. Када анксиозном родитељу пласирамо идеју да се родитељство учи, он често постаје још анксиознији. Наравно, генералне смернице попут оних најважнијих „не туците дете”, „причајте с њим”, „будите спонтани и искрени” могу да постану сјајни оријентири. Али уместо тога данас се родитељима нуди стотине школа родитељства, хиљаде онлајн савета, „како бити добар родитељ”. Ове форме „инструкција” нарушавају спонтаност родитеља. Дакле, већ анксиозни родитељи често стичу утисак да су и неспособни да васпитају дете ако за то не заврше курс. То је само по себи штетно. Ако томе додамо и то да различити приступи родитељству различито дефинишу шта треба и не треба радити, онда је јасно да је за већ анксиозне родитеље најбоље да ако већ хоће родитељство да уче, изаберу једну књигу, један приступ и потруде се да нађу некакав ослонац у томе – уместо да се излуђују рецептима за савршенство.
Сваки родитељ греши. Греши и за време курсева и после њих, и ако иде на терапију и ако не иде. Када се то прихвати, људима буде лакше. Дете не жели савршеног родитеља. Напротив, жели обичног човека од крви и меса који ће му показати стварни живот и припремити га за њега.
Детету је потребна искрена фигура која греши и признаје своје слабости и кроз то учи. Родитељ који је машина за спровођење теоријских принципа не може детету пружити сигурност, јер дете не препознаје искреност у правилима која нису повезана са живим искуством.
Искрена и несавршена родитељска фигура омогућава детету да се идентификује с реалним животом – да учи кроз грешке и конфликте. Родитељи који настоје да све контролишу или да буду савршени стварају нарцистичка очекивања и слабе унутрашњу структуру детета. Други, пак, који штите децу од сваког бола и патње, држећи их под стакленим звоном, онеспособљавају децу и она израстају у људе који не знају да се носе са животним фрустрацијама.
Шта је дисциплина
Граница, постављена кроз стабилну, флексибилну и емоционално доступну родитељску фигуру, омогућава детету да изгради унутрашњи ред, идентитет и интегритет. Дисциплина је искуство љубави и одговорности. Тек кроз такве границе дете учи да слобода носи одговорност и да избор представља могућност да се постане аутор сопственог живота.
Родитељ који поставља границе мора бити способан да издржи дететову агресију, али и да је ограничи. Он пружа детету искуство стабилности, јачине, без уништавања структуре личности. Дете учи да свет функционише кроз правила која нису произвољна и да постојање границе није облик репресије, већ заштите и унутрашње оријентације.
Многи родитељи данас не могу да одрже овај баланс. Анксиозност их води ка уџбеницима за родитељство, а не ка унутрашњем осећају сигурности и спонтаности. Детету је потребан родитељ који реагује искрено, који се сусреће са својим емоцијама и грешкама, и који кроз то гради оквир унутар којег дете може да учи и развија морални компас. Родитељ који је способан да греши и да се извини детету, ствара окружење у којем дете учи да и оно може да интегрише своје грешке и да развије унутрашњи ауторитет.
