Tврђава Бач спремна за Унeскову листу светске баштине

Како је Аустрија била љута када смо на Листу сећања уписали телеграм-ултиматум објаве рата Аустроугарске Србији 1914. године и зашто Лепенски вир никада неће моћи да буде уписан на Листу културне баштине Унеска само су две из мноштва занимљивости које су могле да се чују током предавања које је недавно одржао проф. др Горан Милашиновић, књижевник и кардиолог, председник Комисије Републике Србије за сарадњу с Унеском.

У Српској академији наука у и уметности на конференцији под називом „Култура: дугорочно стратешко улагање”, он је саопштио докле се одмакло с новим номинацијама наших добара за Унескову листу културне баштине, нематеријално наслеђе. Открио је и с којим се све проблемима комисија, на чијем је челу, среће када покушава да благо Србије представи свету.

Аутентичне и универзалне вредности

Милашиновић је објаснио да би добро било на листи Унескове светске баштине мора да испуни нешто што је прилично аморфна и апстрактна форма, као и да је понекад тешко доказати аутентичност и интегритет једног добра, шта је у њему универзална и изванредна вредност.

То је објаснио на примеру Лепенског вира:

– Аутентичност нашег Лепенског вира постоји, али не и интегритет, јер је тамо направљена хидроелектрана и једно од најважнијих културних добара Европе и света измештено је са свог оригиналног места и премештено на друго место, чиме је изгубило критеријум интегритета. Данас Лепенски вир не може да буде на Унесковој листи светске баштине.

Наш пројекат које тренутно номинујемо за Листу сећања је прва српска песникиња Јефимија и њена похвала Кнезу Лазару у златопису. Пројекат Пиротско ћилимарство је у великој мери одмакао с номинацијом за листу нематеријалних културних добара. На 50 километар од Пирота у Бугарској такође постоји ћилимарство, врло слично нашем, а већ се налази на Унесковим листама. Ипак, експерти Унеска су нама дали зелено светло да пронађемо посебност не у самим ћилимима, него у ћилимарству.

Он је додао и да веома напорно и дуго радимо на пројекту Лимес, граница некадашњег Римског царства.

– До сада су уписани британски и немачки, северни и јужни, дунавски западни Лимес. Србија припада источном, Дунавском сегменту (као и Хрватска, Бугарска и Румунија) и тренутно је процес пријаве у току. Баштинимо на нашем простору највеће Западно европско царство и тешко је рећи да у прошлости нисмо припадали цивилизацији данашњег Запада. Зато нам је додатно стало да овај пројекат испунимо – рекао је Милашиновић.

Од 2007. на Унесковој листи су и букове шуме Карпата и других регија, јединствено добро Европе, јер букве не расту ни на једном другом континенту.

– Унеско је дао идеју за проширења 2012. и 2017, а затим и 2021. када смо имали шансу коју нисмо искористили. Неко сече букове шуме на Фрушкој гори, а не обнавља их. Сада имамо шансу да се то поправи и да будемо с тим нашим добром на Листи природе – указао је Милашиновић.

Такође на прелиминарној листи је и заоставштина композитора Стевана Мокрањца коју желимо да упишемо на Листу сећања. Нисмо предали номинацију ове године, закаснили смо с терминима, с радом се значајно одмакло, очекује да ће се следеће године ова номинација остварити.

Од њега смо сазнали такође да свако добро које се кандидује мора претходно да буде на листи националних добара. Држава мора да успостави своју листу кандидата да би она могла да се кандидује за нешто што је и светска листа.

– Не мора то увек да буде нека велика, прелепа зграда, то може да некад буде само документација, али озбиљна грађа да се на том месту нешто налазило. Имамо у склопу нашег пројекта Лимеса, велики број римских логора, који данас не постоје. Један од њих је на пример Петроварадинска тврђава, а тамо сада не постоји ни један знак да је то био некада римски војни логор. Али, имамо веома добро документовану грађу која доказује да је ту заиста био логор, са свим детаљима па би Унескова комисија могла да га прихвати – казао је Милашиновић.

Подсетио је да такав случај постоји данас у Шкотској: Антонинов зид из 2. века који се протезао од Ирског мора на западу до Северног мора на исток, почетак Лимеса (границе некадашњег Римског царства). Данас ту нема никаквог зида, али је простор заштићен.

На Унескову листу репрезентативног културног наслеђа смо до сада уписали пет добара. Можда се то чини, како је казао Милашиновић, малим бројем, али конвенцију смо потписали 2010. Првих година било је дозвољено да номинујемо једно добро, а сада на две године једно добро.

Листа памћења света је, како је објаснио председник комисије, унеколико лакша за прилаз. Али, када смо кандидовали телеграм-ултиматум објаве рата Аустроугарске Србији, Аустрија је била веома љута када смо уписали ово добро на Листу памћења, али смо их ипак питали.

Он тврди да можемо да се поносимо добрима које смо уписали на листу Светске баштине. Већина држава има између пет и 10 уписаних добара на тој листи.

– Прво што смо ми уписали били су Стари Рас и Сопоћани (1979), потом манастир Студеница (1986), средњовековне манастире на Косову – 2004. Дечани, 2006. придружена Грачаница, Пећка патријаршија и Богородица Љевишка у Призрену. Ова добра су истовремена и добра на Листи опасности. Феликс Ромулијану, археолошко налазиште близу Зајечара, које је подигао римски цар Галерије уписали смо 2007. Наши експерти успели су да докажу да је Ромулија, царева мајка којој је посветио летњи двор, отишла у небо управо с тог места. Наш последњи је серијски упис стећака четири државе БиХ их има највише – 19, Србија 3, и по два Црна Гора и Хрватска – подсетио је Милашиновић.

Тентативна или прелиминарна листа, садржи оно што ми желимо да буде уписано, а још увек није. И можда буде, а можда и не буде уписано. Ту је културни предео Бача. На тој номинацији наша комисија је радила три године и није успела, одбијени смо прошле године, јер номинациони досије није био добро написан.

Милашиновић је казао да ту постоји и једна новост. То је ангажовање комисије из Унеска (ICOMOS), експерата које држава плати да дођу из иностранства да нам кажу има ли шансе да оно што желимо да ставимо на листу буде и прихваћено.

– Комисија нам је рекла да манастир Манасија не може да буде стављен у комбинацији с неколико цркава које се налазе око здања, али и може сам манастир. На тој листи су и Неготинске пимнице, добро које ми желимо да кандидујемо јер је оригинално, али му недостаје још нешто. И Смедеревска тврђава не може да се упише, из угла тврђаве, али можда може из угла последње српске престонице. Негативна мишљења за сада је добијено за Царичин град – навео је он.

Атлетска стаза у Смедеревској тврђави

Постоји и група експерта из Рима, која ради потпуно независно од Унеска. Од њих смо сазнали да нисмо добро испунили кандидатуру за културни предео Бача. Исто су нам рекли и за Манасију, Царичин град, али и за Смедеревску тврђаву.

Показао је слајд и објаснио да то што се црвено види на слици је атлетска стаза! Пола тврђаве чини атлетска стаза.

Милашиновић је подсетио на пример уништавања добара: на Косову и Метохији: наша добра су изложена непрестаним девастацијама с једним бизарним процесом деструкције и непоштовања културне експропријације, којом се наше благо покушава представити туђим власништвом.

На крају, Милашиновић је објаснио да је Комисија у сарадњи с Унеском тело које номинује наша добра, ради про-боно. Нико од око 25 експерата и представника министарстава науке, културе, образовања, комуникације не ради за плату, немају буџет, чак ни свој печат.

Коло, слава, Тесла, несврстани…

Листа нематеријалног културног наслеђа: слава (2014), коло (2017), певање уз гусле ( 2018), злакуско лончарство (2020), израда шљивовице (2022), наивно сликарство из Ковачице(2024).

Листа Памћење света: Архив Николе Тесле (2003), Мирослављево јеванђеље (2005), телеграм-ултиматум Аустроугарске Србији (2015), Прва конференција несврстаних.

Мрежа креативних градова: Врање (2019) у области музике, Нови Сад (2023) у области дигиталних уметности.

Унеско катедре и UNITWIN мреже: Универзитет уметности у Београду (из области интеркултурализма, менаџмента у култури и медијацији),Универзитет у Новом Саду (предузетништво), Грађевински факултет Универзитета у Београду( истраживање вода).

Пример Палмире и Мосула

Милашиновић је објаснио и како Унеско негује сећање на места, споменике или добра која су некада била уписана, а онда уништена у разним ратовима. Пример је Палмира, један од најважнијих древних градова на свету који је уништен током офанзиве ИЗИС-а и рата 2012. Од сегмената камена који су разбацани направљени су нови стубови по старим прототипима.

Ове године је завршена и реконструкција града Мосула, која је трајала дуже од 10 година, а утрошено је 100 милиона евра за највећи пројекат који је икада Унеско направио. Цео град на некадашњем Путу свиле је реконструисан.

Антика фест и Гитаријада

– Један од добрих примера како се културна добра код Унеска користе је Антика фест, у Зајечару, у Галеријевој палати. То је позитиван начин на који се спаја старо с новим. На истом месту, међутим, велику борбу имали смо прошле године због мноштва људи на концертима на Гитаријади. Бина је била постављена код источног улаза у Гамзиград и код некрополе која још није истражена. Поставља се питање да ли ће се у таквим условима то старо сачувати – рекао је Милашиновић и поручио да је много тога на нама да сачувамо.

Навео је пример угрожавања Голије, која је добро из природе, а неко ту гради скијалиште и то је ситуација када Унеско скида с листе. Најновији случај угрожавања добра су и мини хидроелектране, које намеравају да се граде око Студенице.