Зашто нас повређују они којима смо највише веровали

Гошћа наредног подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” биће Јована Стојковић, психолог. У подкасту ће бити речи о проблемима са којима се људи најчешће суочавају, емотивним дилемама које имају и емоцијама које потискују, тешким животним ситуацијама, али и бројним питањима попут оног зашто неким особама никада нећемо бити довољно добри?

– У својој пракси све чешће се дешава да ми кардиолози или гастроентеролози шаљу клијенте којима је потребна психолошка помоћ, јер имају здравствене тегобе где су окидач биле потиснуте емоције. Колико год ми причали да се добро осећамо, нама тело шаље сигнале да нисмо добро. Кад крену да долазе на психотерапију и кад почну да воде дневник о томе које су то емоције које им се свакодневно понављају, онда полако почињу и да се освешћују. Кривица је најтоксичнија емоција коју често људи имају и зато увек говорим: „Пазите се оних који вам намећу кривицу”. То нису особе које су добре по ваше окружење. Људи онда упадају у апатију а она одлази у један вид депресивне епизоде. То не мора да значи да су то депресивне особе, али негде поприлично креће да страда и физичко и психичко и емоционално здравље људи, који губе снагу за свакодневне ритуале. Најчешће на шта се жале је да не желе да изгубе губитак среће, и осећај за срећу. И то је онда нешто што их јако уплаши, поготово ако се јављају особе које су пуне ентузијазма. Када их питам шта је оно што их чини срећним, не могу да дају одговор – нагласила је Стојковићева.

Она је говорила и о томе да је у последње време код мушкараца доста заступљен „Отело синдром”. И чему је реч?

– То је патолошка љубомора која заиста није здрава. Многим женама то даје негде ону потврду у смислу: „Важна сам му ако пита где сам”… Међутим, када причамо о „Отело синдрому”, то је једна поприлично опасна дијагноза где особа има потпуно искривљену реалност о томе шта ради његова партнерка, како се опходи, и заиста долази до потпуно ирационалних уверења. Често се код партнерки или код партнера јавља она нека лажна нада да ће се то изгубити или ако му да шифру од телефона, ако му „пусти” локацију где се налази, да ће се он умирити.... Патолошка љубомора је готово неизлечива, а особе са тим проблемом се скоро никада не јављају на психотерапију. Зато у данашње време треба бити опрезан. Здрава љубомора је нешто што је у реду. Сасвим је нормално да када неког волимо, када нам је стало до некога, да не желимо да нешто изгубимо, да може да нам се јави и страх од губитка. Али, све оно што прелази у неко патолошко понашање, ухођење, оптуживање некога на основу ничега урађеног - то је онда нешто што заиста прелази у неку патологију која је јако опасна. То особе које искусе на својој кожи знају јер почињу да губе себе, своје самопоуздање, некако почну да се осећају исцрпљено од правдања и уверавања да је све у реду и да заправо не раде ништа лоше – додаје Стојковићева.

Једно од најчешћих питања на психотерапији је – зашто нас повређују они којима смо највише веровали?

– То је јако тужно, али негде и истинито да нас најближи повреде баш зато што знају „где да ударе”. Знају нашу личност, знају шта ће нас повредити. Јако је постало тужно у данашње време да многи људи немају ослонац и подршку фамилије, родитеља, деце, партнера… То је нешто што се губи и генерално се људи можда у данашње време највише због тога осећају лоше – наводи наша саговорница.

Због чега се дешава да неке особе бирају емотивно незреле партнере и зашто неким људима никада нисмо довољно добри?

– То се уопште не тиче само нас већ негде и те друге стране. Треба знати да се емотивно повезивање дешава до треће године. То се може после мало кориговати, али кључ наше повезаности, тих образаца који се дешавају унутар наше личности, дешава се до треће године и ту кључну улогу има мајка. Ја не кажем да отац нема утицај. Уколико је мајка током одрастања детета била недоступна, хладна, није препознавала његове потребе, велика је вероватноћа да ће дете развити тај несигурни образац што се данас-сутра одражава и на избор партнера и професије, али и тога како ће особа бирати пријатеље, на који начин ће се повезивати. Те особе које су емотивно недоступне, које су хладне, уједно су у дубини душе жељне љубави, само што не знају како да се снађу. Ако имамо особу која има сигурни образац везивања, а наиђе на такву особу и жели да јој пружи велику пажњу, љубав, често се дешава да емотивно нестабилни партнер побегне од те љубави. То су обично људи који олако ступају у односе, али исто тако од те претеране љубави, пажње, заправо немогућности да се снађу, побегну из таквих односа – појаснила је Стојковићева.