Кинескиња која је научила српске брзалице

„На врх брда врба мрда“, „Миш уз пушку, миш низ пушку“, „Чоканчићем ћу те, чоканчићићеш ме“… Да ове реченице чујете на улици, не бисте се изненадили – осим ако их не изговара млада Кинескиња, и то готово без грешке, са осмехом који се памти. Управо тако говори Ying Cao, познатија као Мулан (@mulanreallife), девојка из Пекинга која већ две и по године живи у Београду и осваја симпатије суграђана – уживо и на друштвеним мрежама.

Гошћа редакције „Политика“ данас је права ТикТок и Инстаграм звезда. Страна, а наша – тако је доживљавају Београђани. Видео-клипове снима на српском, свакодневно вежба језик, учи обичаје, ћаска са пролазницима и показује да интеграција може бити спонтана, топла и – забавна.

Београд као други дом

Мулан не крије да је Београд освојио на прву. Одушевљена је срдачношћу људи, опуштеним стилом живота, дружењима, кафићима, али и начином на који се овде слави – од свадби и венчања до крштења и слава.

– Овде људи имају више времена једни за друге. У Кини се много више ради. Овде су сви опуштени, и то је највећа разлика – каже Мулан.

Иако јој недостају пријатељи из Кине, у Београду је стекла нове и за сада нема планове да се враћа. Родитељи су јој такође овде, а и сами су, како каже, заволели град.

Српски језик – највећи изазов

Српски језик јој није пао лако. Напротив, сматра га веома компликованим, а највећи проблем јој је, признаје, изговор слова „д“.

Ипак, најсмешније су биле замене речи.

– Дуго нисам знала да „сврби“ и „смрди“ нису исто. Када ме је ујео комарац, стално сам говорила да страшно „смрди“. Другарица ме је збуњено гледала, па ми објаснила да не смрди, већ сврби – прича кроз смех.

Непријатних искустава, каже, није имала. Напротив, људи су јој на улици помагали, објашњавали, учили је, стрпљиво исправљали и често питали: „Шта вам треба?“

Од жеље до виралних снимака

Љубав према камери носи још из детињства, али тада није имала подршку родитеља.

– Сада сам велика и могу да снимам – каже једноставно.

У почетку није било много прегледа, признаје, али се све временом „завртело“. Данас је људи препознају на улици, желе фотографију с њом, што јој, како каже, причињава посебно задовољство. У томе јој много помаже и комшија Раде, стални сапутник у шетњама и извор добрих идеја.

Српска кухиња – љубав на први залогај

Пробала је готово све што Срби сматрају обавезним: ћевапе, сарму, пасуљ, домаћу кобасицу – и нека јела већ спрема сама. Навикла се и на хлеб који је овде слан, за разлику од оног у Кини.

Славе и венчања су је, признаје, оставила без текста.

– У почетку ми је све било чудно, али сада уживам – каже.

Осмех као заједнички језик

За крај, Мулан је читаоцима пожелела срећну Нову годину, Божић и Српску нову годину, уз жеље за добро здравље – и, наравно, пуно пара. Јер, како каже, „научила је шта је овде важно“.

Растајемо се уз загрљај и три пољупца – по српски. Мулан је савладала брзалице, језик и обичаје. Али и оно најважније: како се у овом граду, упркос свему, остаје насмејан.