Јунаци наше прошлости

Светлана Вукадиновић Алексић је чланица Савеза потомака ратника Србије 1912–1920 зато што мисли да је за опстанак и будућност важно да се сећамо наших славних предака, како нам је рекла на недавном обележавању Дана савеза потомака отаџбинских бораца.

У разговору за „Магазин” сећа се јуначких ратника из своје породице:

„Моји преци били су борци балканских ратова и солунског фронта. Деда по мајци Светозар Ђорђевић био је велики ратник, а његов рођени брат Милан је погинуо у борбама код Битоља у којима су већина страдалих војника били Срби. Обојица храбрих предака били су из Пирота. Још пре тога, мој прадеда по оцу Ђокан Алексић дошао је из Америке да се у Првом балканском рату (1912–1913) бори за краља Николу и за Скадар који су наше снаге и освојиле. У тој бици погинуло је 4.500 Срба и Црногораца. Сахрањивани су на планини Тарабош, огранку планине Румије, у част које је зато Алекса Шантић написао истоимену песму. Први балкански рат завршио се мировним споразумом Великих сила по ком су Енглези, нажалост, Скадар дали Албанцима, када је и основана Албанија”.

Светлана наставља поносно сведочанство своје шире породице:

„Деда мога мужа Адам Вукадиновић страдао је од бугарске руке у Другом балканском рату, сахрањен је је у заједничкој гробници у Ужицу”.

Иначе, сећа се још, одрасла је уз причу своје баке, очеве мајке, која је говорила „Имам брата, не зна му се ни гроба, ни мрамора”.

У црнини се удала, у црнини венчала и у црнини умрла. Био је матурант Мостарске гимназије и члан Младе Босне. Дан пошто су убили принца Фердинанда, одведен је у румунски Арад, у тамницу заједно са 15.000 Срба из јужног дела Аустроугарског царства, најпре из Панчева, потом из Беле цркве, а у другој фази из Бањалуке, Сарајева, Мостара. Одвођене су читаве породице лекара, адвоката, занатлија, значи правих домаћина, али су нарочито притварали напредне школце. Најмлађи притвореник је имао годину, најстарији 101. Најпознатији затвореник био је Гаврило Принцип.

„Брат моје баке преминуо је у војном утврђењу у Араду који је поред реке Мориш подигла још Марија Терезија. Затвореници су спавали по тројица на једној сламарици, с ногама у води и умирали су од гангрене, тифуса, туберкулозе и дифтерије. На обали реке постоји масовна гробница за око 4.000 српских страдалника. Прошле године смо отишли као представници Савеза потомака бораца отаџбинских ратова да положимо венце. Тачно на 100 година од када су брата моје баке одвели – затворио се круг. Поносна сам да сам ја, унука сестре храброга младог борца за слободу, положила венац на његов гроб”, каже и додаје:

„Без сећања на прошлост, а наша прошлост је славна и достојанствена, нема нам ни светле будућности. На срећу, ми смо имали славне јунаке, јер да њих није било, не би било ни нас данас у својој држави”, поручује.

Она се сложила с поруком председника Савеза ратника Србије 1912–1920 Милана Стратимировића да треба да се подсетимо на наше јунаке и онда када се веселимо и обележавамо славне датуме, а не само на светим местима и гробовима на које полажемо цвеће о јубилејима.