Смех је мој лек

Кроз многе тешке ситуације, које сам имала у животу, пролазила сам са осмехом. Смех ме је одржао када ми је било тешко и када сам мислила да не могу више. У њему сам налазила решење и излаз. Смех је мој лек, каже Нина Колунџија, уредница Спортске редакције ТВ Прва и потпарол мушке сениорске кошаркашке репрезентације Србије.

Рођена је у Бањалуци, а одрасла у Бачкој Паланци, где је завршила основну школу и гимназију. У основној школи почела је да пише за ђачке новине о спорту. У тим младим годинама знала да ће се бави спортским новинарством. Прво велико такмичење које памти је чувено ЕП у кошарци 1995. када се репрезентација Југославије вратила на велику сцену. Правила није знала, али је утакмице гледала са браћом од ујака, Давидом и Ненадом. Браћа су имала услов, прво се гледа утакмица а тек онда иде у луна парк.

– Мене је заправо та емоција која иде са спортом повукла на ту страну – каже Нина Колунџија.

Сећа се, разочарања професора када је пред крај гимназије открила да ће уписати новинарство. Као одличан ђак, била је виђена у медицини и економији али она је одучила само да слуша своје срце. Данас су њене две наклоности новинарство и спорт. Син Лука се, наравно, не рачуна. Та љубав је највећа.

Дипломирала је на Факултету политичких наука. Каријеру је почела 2009. на ТВ Б92. Прича нам како је током студија колегу „са класе”, Марка Јеличића, замолила да се распита да ли ТВ Б92 расписује конкурс, јер је имала, у том моменту, најбољу спортску редакцију у земљи. Убрзо је од Јеличића стигла лепа вести: „Дођи, хоће да виде шта знаш”.

– Имала сам срећу да је на ТВ Б92 после месец дана покренут инфо канал, па се тако отворило радно место у спортској редакцији. Остало је сада моја стварност…

Вели да Влади Новаковићу дугује велику захвалност. Био је добри маг ТВ Б92 и уз његову помоћ, направила је прве кораке у новинарству, као и многи други млади новинари.

На ТВ Прва је прешла 2019, где је почела да ради у Јутарњем програму као спортски новинар. У последње четири године је уредник спортске редакције.

– Када сам дошла на ту функцију нисам се поставила као шефица, већ као прва међу једнакима. Данас смо једна „мала, фина породица” на страни гледалаца. У спортском „тиму” Прве су Милош Шарановић, Анђела Анђелковић, Лука Тешановић, Бранка Тмушић, Сара Вучевић а подмладак чине Андреј Станковић и Александра Миловановић. Сви све радимо, јер код нас нема поделе.

Ипак, било је искушења, што је нормално…

– Данашњи свет је такав да не можете да предвидите догађаје. Имамо распоред утакмица и дешавања, које пратимо, али постоје и они ванредни догађаји попут случаја са Жељком Обрадовићем и „Партизаном”. То је било велико искушење за све спортске редакције у земљи. Ова вест је засенила све остале догађаје. Више нико није причао о гасној кризи, о ратовима, главна тема је била – да ли ће Жељко Обрадовић остати тренер „Партизан” или дати оставку на ту функцију. Било је изазовно, у једном дану пратили смо утакмицу Србије и Швајцарске и шта ће се догађа у „Партизану”...

Спорт је постао шоу бизнис, примећује. Није више само игра због задовољства, нажалост. Ушли смо и у фази великих промена. У тенису смо имали „велики тројку”, Новака Ђоковића, Роџера Федерера, Рафаела Надала. Сада су дошле неке нове генерације. Мења се и кошарка. Не зна се шта ће бити са европском кошарком. Да ли ћемо имати само Евро лигу или ће НБА лига проширити свој сектор. И фудбал се мења, пред нама је СП у фудбалу, игра се од 11. јуна до 19. јула, а на првенству ће учествовати до сада највише репрезентација.

Воли кошарку а живот је удесио да добије награду за најбољу спортску новинарку године која носи име чувене кошаркашице Бранке Прелевић. Ову награду је добила од Удружења новинара Србије, 2023. Када се окрене уназад више није сигурна колико је европских и светских шампиона пратила за 18 година. Много тога је било у каријери Нине Колунџије. Али најрадије и најчешће говори о СП у кошарци у Шпанији, 2014.

То је био догађај испред свих. За памћење!

 – Рађала се једна велика успешна генерација! У финалу смо изгубили од Американаца, а сребрна медаља је за нас била као златна. Редакција ме је послала у Гранаду да испратим почетну фазу и осмину финала у Мадриду. Нико није очекивао да ће наши „плави” постићи успех. Нећете веровати, када одем на утакмицу и дан-данас се уштинем да видим да ли сањам – да ли је могуће да ми је ово посао а да нисам отишла приватно да гледам.

Најтеже јој је било током короне када је сазнала да има тумор панкреаса, операција је трајала пет сати, али је изашла као победник. Данас нема терапију. Велику подршку је имала у породици.

После извештавања са ЕП у рукомету и у Отвореном првенству у тенису у Аустралији, пратиће Фиба квалификациони програм за СП. Наши кошаркаши играју са Турском у Београду, а потом реванш утакмицу у Истанбулу.

Поносна је на интервју са тренером Жозе Мурињом и тенисером Роџером Федерером, али и нашим кошаркашем Предрагом Даниловићем.

– Многи ће мислити: то су кратки интервју, а не знају да су то месеци припреме. То није као да научите лекцију и изађете и урадите тест. Док дођете до интервјуа, то је као вечност. Као да радите рововски посао, окрећеш телефон, љубазно молиш: Да ли може? Не може. Пробаш поново и тако у круг... Сећам се када је објављена вест да Мурињој долази у Београд, помислила сам да нема шансе. Колико ће га редакција јурити. Ако неко успе да стигне до њега то ће бити екипа РТС-а, јер преносе утакмицу. Али Жана Булајић, Тања Алексић и ја смо се удружиле и успеле. Уплашили су ме да уме да буде нељубазан према медијима. Међутим, био је баш како сам га замишљала, професионалан и пун разумевања.

Са Федерером сам разговарала после финала мастерса у Мадриду, јединог који се играо на плавој шљаци. Имао је обавезу да се појави на премијери филма „Људи у црном”, али је после конференције дао изјаву само француској телевизији и мени. Управа турнира је поставила услов, он није. „Може али само три питања! – рекли су ми. Срећом, он је прави професионалац, био је то занимљив разговор.

Најлепше утиске има о Новаку Ђоковићу и сматра да сви треба да се угледају на њега када је реч о професионализму и односа према новинарима.

Жао јој је што је престала да ради подкаст „Њена правила, са Нином” о женама у спорту и женским спортовима.

– Био је то покушај да жене буду видљивије у медијском јавном простору. Верујем да сам у томе успела на ТВ Б92 и Прва ТВ. Нисам могла да уклопим подкаст, са обавезама према послу и породици. У међувремену је дошла и функција у репрезентацији Србије. Године 2019. била сам на обуци у оквиру „Global Sports Mentoring Program” који оснажује жене у области спорта у Америци. Моје син Лука је имао годину и три месеца када је почео конкурс, помислила сам: Ма хајде, далеко је то. Ко зна шта ће до тада да буде. Можда нећу проћи. Пролазила сам кругове, дошло је лето, али када је требало да стигну резултати у мени су почеле да се боре две Нине; једна да успем и будем једна од 16 жена која ће имати обуку шест недеља, а друга да не могу да се одвојим од свог сина. Када сам добила одговор нисам знала да ли да плачем од среће или од туге. Била сам срећна што сам успела, али ми је моменат одвајања од сина Луке био тежак. Ипак, вредело је, баш. Првих недељу дана смо били у Вашингтону, где смо имали предавања. У другој недеља, на ESPN самиту у Калифорнији, упознала сам много жена из света спорта у Америци, које су на важним функцијама. Три недеље била сам у НХЛ-у, националној хокејашкој лиги, чије је седиште у Њујорку. Овај град јако волим и често му се враћам јер ме је „купио” за сва времена. Моја менторка је била Сузан Кохиг, потпредседница НХЛ-а. Полагали смо у Вашингтону. Свака  учесница је писало о томе како ће допринети напретку жена у спорту своје земље. Ја сам, ето, покренула подкаст „Њена правила, са Нином”, рекла је Нина Колунџија.

Данас је са свима жена које су биле у овом програму обуке у контакту, каже, оне су њена породица ван Србије.