Образовани људи и лоше одлуке

Дуго је постојала, готово као неписано правило, идеја да образовани људи доносе боље одлуке, да знање са собом носи моралну извесност, разборитост и одговорност. У друштвима која су веровала у напредак, интелектуалци су често посматрани као природна противтежа моћи. Ипак, историја неуморно показује да знање не спречава лоше одлуке – понекад их чак чини убедљивијим и опаснијим.

Образовани људи нису грешили зато што нису знали. Често су грешили зато што су веровали да знање само по себи даје право на одлуку.

Мартин Хајдегер: филозоф који је заборавио на одговорност

Мартин Хајдегер је био мислилац чије су идеје промениле начин на који људи размишљају о свету и себи. У Бићу и времену (1927) поставио је питање шта значи бити. Он је човека видео као биће „бачено” у живот, у време, простор и друштво из ког не може да побегне. Тај начин постојања назвао је дазајн (нем. Dasein) или једноставно „бити-тамо”: бити у свету, уроњен у односе, одлуке и последице.

За Хајдегера, аутентичан живот значио је преузети одговорност за оно што радиш, а не само следити навике и очекивања других. Али управо у том захтеву за одговорношћу лежала је каснија иронија његове биографије.

Када су нацисти дошли на власт 1933. године, Хајдегер се учланио у Национал-социјалистичку партију и постао ректор Универзитета у Фрајбургу. У ректорском говору говорио је о „историјском позиву немачког народа” и улози универзитета у новом поретку. Филозоф који је упозоравао на опасност живота без одговорности стао је уз идеологију која је тражила потчињавање појединца и гасила моралну сумњу.

Његова политичка одлука трајала је кратко – већ 1934. године повукао се са ректорске функције. Али сенка тог избора остала је дуго. После рата био је суспендован са универзитета, а о својој улози и избору говорио је ретко и неодређено.

Хајдегеров случај показује колико дубоко филозофско знање може бити двосекли мач. Човек који је разоткривао механизме самопреваре и подсећао људе да морају преузети одговорност, није успео да то исто примени у сопственом животу. Његов пример остаје упозорење: чак и интелектуална јасноћа не гарантује моралну одлучност, а знање без етике може да постане оправдање за лоше одлуке.

Алфред Нобел: знање које је застало пред последицама

Алфред Нобел одрастао је у свету где су знање и несигурност ишли руку-подруку. Био је син инжењера чији су изуми често долазили прерано, пре него што су тржиште и друштво знали шта с њима да учине. Банкроти, селидбе и стална борба за опстанак обележили су његово детињство, показујући да техничка генијалност не доноси нужно стабилност и да је знање моћно, али само по себи не обећава исход.

Нобел није био чудо од детета у класичном смислу. Сматран је повученим и проблематичним ђаком, али је показивао изузетну способност за језике, хемију и инжењерство.

Сусрет с нитроглицерином био је пресудан. Супстанца застрашујуће снаге, нестабилна и непредвидива, већ је тада била позната као превише опасна за практичну употребу. Нобел је веровао да знањем може укротити и оно што изгледа неконтролисано. Цена тог уверења била је висока: експлозија у радионици 1864. године однела је животе више људи, укључујући и његовог млађег брата Емила.

Решење је тражио у већој прецизности, контроли и стабилизацији супстанце. Тако је настао динамит: експлозив који је отворио врата великих инфраструктурних подухвата, али и модерног начина ратовања. Нобел је свој изум посматрао пре свега као цивилизацијско средство и веровао да је одговорност за војну употребу на државама, а не на проналазачу.

Тек када је у француским новинама грешком објављен његов некролог, Нобел је први пут видео себе очима историје. Трговац смрћу је мртав – писало је у наслову. Био је то тренутак када се дотадашња граница између знања и одговорности урушила.

Одлука да своје богатство завешта наградама за оне који су „највише допринели човечанству” била је покушај да се та граница поново исцрта, овај пут свесније. Нобел није могао да промени прошлост. Ако је у нечему погрешио, то није била намера, већ уверење да морална обавеза може да се заврши тамо где престаје чин стварања.

Наполеон Бонапарта: рационалност без границе

Наполеон Бонапарта био је изузетно образован војни стратег, опседнут историјом и античким узорима, уверен да разуме законитости моћи боље од својих савременика. До 1812. године Европа је већ била обликована по његовој мери. Управо та интелектуална самоувереност навела га је да верује како се и природа, народи и историја могу потчинити разуму – то је била заблуда која га је скупо коштала.

У Русију је повео огромну, шаролику војску из свих крајева Европе, рачунајући на брзу победу. Уместо одлучујуће битке, дочекало га је повлачење и спаљена земља. Градови су напуштани и паљени, залихе уништаване, а простор је гутао војску спорије, али сигурније него непријатељ. Када је ушао у Москву, затекао је празан и запаљен град – и тишину уместо капитулације.

Зима је потом учинила оно што ниједна војска не би успела. Повлачење се претворило у потпуно расуло: хладноћа, глад и болести косили су људе, коњи су падали, а дисциплина се распадала. Од величанствене армије остала је тек сенка. Наполеон је напустио војску и вратио се у Париз, али мит о непобедивости више није могао да се обнови.

Највећи пораз био је не само у војсци већ и у његовој идеји о апсолутној контроли. Рационални планови на папиру нису могли да предвиде људску вољу, природне непогоде, ни хаос рата. Тамо где је веровао да образовање и интелигенција могу све да доведу у ред стварност је показала границе његовог разума и моћи.

***

Када се погледа живот Хајдегера, Нобела и Наполеона, јасно је да образовање и генијалност не чине људе имуним на грешке.

У сва три случаја понавља се исти образац: знање је присутно, способност разумевања света импресивна, али граница одговорности помакнута. Наполеон је био погрешно уверен да може да контролише све околности и људе; Хајдегер је грешио издајући сопствену филозофију и етички принцип који је проповедао; Нобел је повлачио моралну границу на погрешном месту.

Њихове приче подсећају да интелигенција сама по себи не ослобађа од последица: да би знање заиста било моћ, мора бити упарено са етиком и одговорношћу.

Питање које остаје није да ли образовани људи могу да доносе лоше одлуке, већ да ли смо спремни да од знања захтевамо више од саме интелигенције.