Из­др­жи, си­не, Ср­би­ја гле­да у те­бе.

У тек­сту ко­ји ви­ше ли­чи на по­след­њу мо­ли­тву не­го на исто­риј­ски за­пис, исто­ри­чар и ку­стос Му­зе­ја Ја­дра у Ло­зни­ци Зо­ран То­шић ожи­вља­ва па­као Мач­ко­вог ка­ме­на из сеп­тем­бра 1914. го­ди­не, да­ју­ћи глас пот­по­руч­ни­ку Дра­гу­ти­ну Дми­тро­ви­ћу, јед­ној че­ти и јед­ној Ср­би­ји ко­ја је у нај­те­жим тре­ну­ци­ма Ве­ли­ког ра­та гле­да­ла у ле­ђа сво­јих вој­ни­ка и мо­ли­ла их да из­др­же још ко­ји сат. У је­ку бор­би на Мач­ко­вом ка­ме­ну, док се над срп­ским по­ло­жа­ји­ма над­ви­ја­ла „сва швап­ска си­ла”, је­дан глас из­ну­тра све­до­чи о да­ну ко­ји је био „дан за уми­ра­ње”, а ко­јим нас во­ди То­шић.

По­сле по­ра­за на Це­ру, ко­ји је за не­при­ја­те­ља био те­жак мо­рал­ни уда­рац, не­при­ја­тељ­ска ко­ман­да од­лу­чу­је се за но­ву офан­зи­ву про­тив Ср­би­је. Тог 8. сеп­тем­бра 1914. го­ди­не за­по­че­та је офан­зи­ва по­зна­та као „Бит­ка на Дри­ни”. То је јед­на од нај­кр­ва­ви­јих би­та­ка ко­ју је во­ди­ла срп­ска вој­ска у Пр­вом свет­ском ра­ту. Кул­ми­на­ци­ја Бит­ке на Дри­ни био је Мач­ков ка­мен на пла­ни­ни Ја­год­њи, из­над Круп­ња.

У вој­ној исто­ри­ји бор­бе на Мач­ко­вом ка­ме­ну за­бе­ле­же­не су као нај­о­гор­че­ни­је, нај­кр­ва­ви­је и нај­ди­на­мич­ни­је. У очај­нич­ком рва­њу, Мач­ков ка­мен је као маг­нет при­вла­чио обе стра­не и пре­ла­зио у ру­ке час јед­не, час дру­ге стра­не, и по не­ко­ли­ко пу­та на дан.

„Тре­ћи дан се ту­че­мо са Шва­ба­ма. До­шли су нам пред ро­во­ве. Пла­ви ми се пред очи­ма од цар­ских уни­фор­ми”, бе­ле­жи пот­по­руч­ник Дра­гу­тин Дми­тро­вић, све­стан да је оп­ко­љен, ис­цр­пљен и го­то­во сам. Бор­бе тра­ју без пре­стан­ка, му­ни­ци­је је све ма­ње, а ро­во­ви су „све кра­ћи, јер нас не­ма ни по­ла”.

Исто­ри­чар Зо­ран То­шић ис­ти­че да у том опи­су Мач­ков ка­мен пре­ста­је да бу­де ге­о­граф­ска тач­ка и по­ста­је ме­сто где се, из ча­са у час, бри­ше чи­та­ва Ду­нав­ска ди­ви­зи­ја, и об­ја­шња­ва да све­стан да му се крај при­бли­жа­ва, Дми­тро­вић у свом рат­ном блок­чи­ћу ис­пи­су­је по­след­ње ре­до­ве. То ви­ше ни­је вој­ни из­ве­штај, већ опро­штај­но пи­смо мај­ци Зо­ри и се­стри Је­ле­ни:

„Дра­ге мо­је, по­след­њи пут вам пи­шем... Ово је па­као, те­шко да ће ко иза­ћи из ње­га жив.”

У не­ко­ли­ко ре­че­ни­ца ста­ју нео­ства­ре­ни сно­ви, обе­ћа­ње да­то де­вој­ци Ми­ли­ци, же­ља да јој се ка­же да је „ни­сам обру­као”, и свест да од бу­дућ­но­сти ви­ше не­ма ни­шта. „Не­ма ни­шта од то­га, збо­гом... Ваш Дра­гу­тин”, за­вр­ша­ва пи­смо ко­је мо­ра би­ти крат­ко, јер вре­ме ис­ти­че.

Бор­ба се, ме­ђу­тим, на­ста­вља. Ар­ти­ље­ри­ја по­но­во отва­ра ва­тру, Аустро­у­га­ри кре­ћу у но­ви на­пад.

Пот­по­руч­ник ша­ље ку­ри­ра са по­ру­ком ко­ман­дан­ту, ма­јо­ру Ту­цо­ви­ћу, мо­ле­ћи до­зво­лу за по­вла­че­ње: „Две тре­ћи­не људ­ства сам из­гу­био... Ви­ше ко­ри­сти­мо ба­јо­не­те не­го му­ни­ци­ју.”

Од­го­вор сти­же бр­зо и крат­ко: „Не до­зво­ља­вам по­вла­че­ње, из­др­жи­те ка­ко зна­те и уме­те.”

Ка­да би­ва по­го­ђен ми­тра­ље­ским ра­фа­лом пре­ко обе но­ге, Дми­тро­вић тра­жи бар тре­ну­так да пре­ви­је ра­не. И та мол­ба би­ва од­би­је­на. Али уз на­ре­ђе­ње сти­жу и ре­чи ко­је пре­ва­зи­ла­зе вој­ну ди­сци­пли­ну. На по­ле­ђи­ни це­ду­ље, дрх­та­вим сло­ви­ма, ма­јор пи­ше:
„Си­не, пот­по­руч­ни­че, ју­на­че мој... Из­др­жи још два са­та, ку­мим те Бо­гом, це­ла Ср­би­ја гле­да у тво­ја ле­ђа...”

У тој ре­че­ни­ци са­бра­на је сва те­жи­на 1914. го­ди­не, на­ре­ђе­ње да се оста­не, очин­ски тон и свест да се иза јед­ног чо­ве­ка на­ла­зи чи­тав на­род. Пот­по­руч­ник Дра­гу­тин Дми­тро­вић не од­го­ва­ра ре­чи­ма. Он од­го­ва­ра по­ступ­ком.

„Из­др­жао сам”, по­след­ња је ре­че­ни­ца овог за­пи­са, а у њој и лич­на суд­би­на, и исто­ри­ја, и це­на сло­бо­де.

О же­сти­ни бор­би на Дри­ни нај­ре­чи­ти­је го­во­ре обо­стра­ни гу­би­ци. Од 16. до 22. сеп­тем­бра, у огор­че­ном рва­њу и кла­њу, у бор­ба­ма пр­са у пр­са, где су ба­јо­не­ти ло­ми­ли ко­сти рат­ни­ка, кун­да­ци раз­би­ја­ли ло­ба­ње, зу­би се за­ри­ва­ли у ме­со, а пра­сак бом­би и гра­на­та за­глу­ши­вао бој­ну ви­ку, по­ред вој­ни­ка из­ги­нуо је и ве­ли­ки број елит­них офи­ци­ра. На Мач­ко­вом ка­ме­ну и окол­ним по­ло­жа­ји­ма по­ги­ну­ло је 115 срп­ских офи­ци­ра, а ра­ње­но 176 офи­ци­ра, ме­ђу ко­ји­ма и принц Ђор­ђе Ка­ра­ђор­ђе­вић. Укуп­ни гу­би­ци на срп­ској стра­ни из­но­си­ли су око 15.000 бо­ра­ца из­ба­че­них из стро­ја. Са­мо 22. сеп­тем­бра, не­при­ја­тељ је пре­бро­јао 2.000 мр­твих, од то­га 1.200 сво­јих и 800 срп­ских вој­ни­ка.

О овој би­ци ни­је се мно­го го­во­ри­ло, јер то ни­је би­ла по­бе­да срп­ске вој­ске. Оста­ла је у сен­ци ве­ли­ких по­бе­да на Це­ру и Ко­лу­ба­ри. Ме­ђу­тим, ова бит­ка има ве­ли­ки зна­чај, јер ни­је до­зво­ли­ла не­при­ја­те­љу да за три да­на, по По­ћо­ре­ко­вом на­ре­ђе­њу, овла­да Ја­год­њом и Со­кол­ским пла­ни­на­ма. По­сле 13 да­на те­шких бор­би не­при­ја­тељ је био пот­пу­но из­мо­рен и де­сет­ко­ван, са укуп­ним гу­би­ци­ма од 16.000 вој­ни­ка из­ба­че­них из стро­ја.

Срп­ски на­род ни­је до­зво­лио да ко­сти из­ги­ну­лих рат­ни­ка-му­че­ни­ка оста­ну раз­ба­ца­не по стра­ти­шту. Оду­жио се се­ни­ма сво­јих оче­ва до­стој­ним спо­ме­ни­ци­ма, цр­квом-спо­мен-ко­стур­ни­цом у Круп­њу и ка­пе­лом на Мач­ко­вом ка­ме­ну.