Литургија је најлепши блуз

Зо­ра Ви­тас да­нас се ба­ви ико­но­пи­са­њем, а би­ла је јед­на је од нај­ве­ћих да­ма срп­ске џез и блуз сце­не. Пам­ти се ка­ко је сво­јим моћ­ним во­ка­лом оча­ра­ла пу­бли­ку не са­мо на Екс-Ју про­сто­ру већ и ши­ре. Са­ра­ђи­ва­ла је с вр­хун­ским му­зи­ча­ри­ма и бен­до­ви­ма али по­след­њих 26 го­ди­на не на­сту­па ак­тив­но јер се по­све­ти­ла ико­но­пи­са­њу.

Не жа­ли што је му­зи­ку под­ре­ди­ла ду­хов­но­сти, ка­же у раз­го­во­ру за „Ма­га­зин”. Му­зи­ка ће, до­да­је, за­у­век би­ти део ње, али са­да је срећ­на што је от­кри­ла но­ве ду­хов­не ви­ди­ке.

У по­тра­зи за ко­ре­ни­ма

– Све је по­че­ло са­да већ дав­не 1989. у Хо­лан­ди­ји на кон­цер­ту Чем­пи­он Џек Ду­при­ја, ста­рог блуз пе­ва­ча, чи­ју сам му­зи­ку још у Бе­о­гра­ду слу­ша­ла. По­сле кон­цер­та сам му при­шла и от­пе­ва­ла ака­пе­ла блуз ми­сле­ћи да ће се оду­ше­ви­ти. Он се на­сме­јао и ре­као да имам ди­ван глас, али да тре­ба да пе­вам му­зи­ку ве­за­ну за сво­је ко­ре­не, као што он пе­ва му­зи­ку сво­јих пре­да­ка. Ја та­да ни­сам зна­ла шта су мо­ји ко­ре­ни. По по­врат­ку у Бе­о­град по­че­ла сам да их тра­жим и та ме је по­тра­га од­ве­ла до нај­ста­ри­јег хо­ра, Пр­вог бе­о­град­ског пе­вач­ког дру­штва. Ре­кли су ми да не­де­љом пе­ва­ју на ли­тур­ги­ји у Са­бор­ној цр­кви и та­ко сам оти­шла и то­ком ли­тур­ги­је и ка­сни­је то­ком опе­ла, по­шле су ми су­зе. Та­кав „блуз” ни­кад ни­сам чу­ла у му­зи­ци, ту се не­што пре­ло­ми­ло у ме­ни – се­ћа се Зо­ра Ви­тас.

Он­да су усле­ди­ли и кон­так­ти с осо­ба­ма из Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, ко­ји су на­шој са­го­вор­ни­ци отво­ри­ли но­ве ви­ди­ке ду­хов­но­сти.

– Ка­сни­је сам се упо­зна­ла с та­да мла­дим је­ро­мо­на­хом Ата­на­си­јем Јев­ти­ћем ко­ји ми је дао од­го­во­ре ко­ји су ми дир­ну­ли ду­шу. Ка­сни­је, 1996. упо­зна­ла сам и са­да­шњег па­три­јар­ха Пор­фи­ри­ја, та­да мла­дог игу­ма­на у ма­на­сти­ру Ко­виљ. Пре­по­знао је у ме­ни дар за сли­ка­ње и упу­тио ме да на­ђем учи­те­ља ико­но­пи­са. Има­ла сам ту част да је мог су­пру­га и ме­не 2000. го­ди­не вен­чао са­да­шњи па­три­јарх Пор­фи­ри­је То­ком бом­бар­до­ва­ња 1999. Учи­ла сам ико­но­пи­са­ње са­ма, као пче­ла ску­пља­ла зна­ње са свих стра­на – ка­же Зо­ра.

Зо­ра от­кри­ва још јед­ну тај­ну: пре сли­ка­ња нај­пре тре­ба са­зна­ти што ви­ше о све­цу ко­ји се осли­ка­ва.

– За из­ра­ду ико­не по­треб­но ми је пр­во да се упо­знам са жи­ти­јем све­ти­те­ља. За­мо­лим га да ми по­мог­не. То зву­чи мо­жда сме­шно, али и ни­је, јер ду­хов­ни свет ко­ји сли­кам је ре­а­лан у дру­гој ди­мен­зи­ји. Нај­че­шће сли­кам јај­ча­ном тем­пе­ром, то је бо­ја у пра­ху ко­ја се уму­ти с ве­зи­вом: жу­ман­це плус ма­ло во­де и сир­ће­та. Ко­ри­стим злат­не ли­сти­ће. Зла­то је сим­бол Цар­ства Не­бе­ског. А по­не­кад ко­ри­стим акрил­не бо­је, а уме­сто пра­вог зла­та, акрил­но, та­ко­зва­но ста­ро зла­то.

На­ша са­го­вор­ни­ца при­зна­је да су јој, док ства­ра, нај­ва­жни­ји из­раз ли­ца све­ти­те­ља, очи на­ро­чи­то, а во­ли и благ осме­јак:

– Јер, ја сам пр­ва ко­ја ће угле­да­ти тај лик, ко­ји ће ме­не оза­ри­ти. И ра­дим док то не по­стиг­нем. Ка­да у то­ме успем, ра­ду­јем се као де­те, јер знам да ће се и на­ру­чи­лац ико­не об­ра­до­ва­ти. За раз­ли­ку од му­зи­ке и пе­ва­ња код ко­јих од­мах има­те ре­ак­ци­ју на оно што ра­ди­те, ов­де че­сто не знам ка­ко не­ко осе­ти ико­ну ко­ју сам за ње­га на­сли­ка­ла. Пар пу­та сам до­жи­ве­ла да осо­ба за­пла­че ка­да је угле­да, ка­да је лич­но уру­чим и то су ми дир­љи­ви мо­мен­ти, по­твр­да да сам на до­бром пу­ту.

Ка­да је реч о о ње­ној пр­вој љу­ба­ви – пе­ва­њу, блу­зу и џе­зу – Зо­ра об­ја­шња­ва ка­ко је му­зи­ку већ че­тврт ве­ка под­ре­ди­ла ико­но­пи­са­њу:

– Не на­сту­пам од 1999. го­ди­не, јер не мо­гу но­ћу да пе­вам а да­њу да спа­вам, јер за ико­но­пис ми је нај­бит­ни­је днев­но све­тло. Та­ко да сам пре­ло­ми­ла и пот­пу­но се по­све­ти­ла ико­но­пи­су. А дру­га­чи­је и ни­је мо­гло да бу­де, јер тај но­вот­кри­ве­ни та­ле­нат зах­те­ва по­све­ће­ност це­лог би­ћа. То ми је при­зив и слу­жба, и на­рав­но, ухле­бље­ње.

Она на­во­ди и да пе­ва­ње ни­кад ни­је ни до­жи­вља­ва­ла као не­ко так­ми­че­ње јер не­ка пе­ва­чи­ца ви­ше ко­ри­сти тех­ни­ку би-ба­па ,као што је то ра­ди­ла Ела Фиц­џе­ралд, а не­ка дру­га се од­лу­чу­је за не­ки дру­ги стил. Под­се­ћа ка­ко је пр­во пр­во пе­ва­ла у пр­вом блуз бен­ду осам­де­се­тих, „Блуз квин­те­ту”.

– Тек де­ве­де­се­тих сам по­че­ла да пе­ва­ти џез. Нај­бли­жа ми је би­ла Би­ли Хо­ли­деј, ко­ја је исто пе­ва­ла џез блуз. По то­ме ме љу­ди пам­те. Џез је фор­ма у ко­јој има пу­но сло­бо­де и им­про­ви­за­ци­је, где се јед­на стан­дард ну­ме­ра мо­же увек от­пе­ва­ти на но­ви на­чин, за­ви­сно од ин­спи­ра­ци­је му­зи­ча­ра, где јед­ни дру­ге „по­зи­ва­мо” у игру, ди­ја­лог зву­ком, плес но­та­ма и то до­но­си ве­ли­ки за­до­вољ­ство. То се он­да пре­но­си на пу­бли­ку, па ако она ре­а­гу­је по­зи­тив­но, до­ла­зи до но­ве ин­тер­ак­ци­је и не­за­бо­рав­них тре­ну­та­ка – при­ча на­ша са­го­вор­ни­ца.

Ра­до се се­ћа ка­ко је пе­ва­ла као гост на кон­цер­ту ле­ген­дар­ном Бу­би­ши Си­ми­ћу и ње­го­вим „Ста­рим ла­во­ви­ма”. Пе­ва­ла је и с дик­си­ленд ор­ке­стром Љу­бе Ма­ти­ја­ча… Би­ла је пра­те­ћи во­кал бен­до­ви­ма „Бе­о­град”, „Елек­трич­ни ор­га­зам”, „У шкрип­цу”, „По­инт Бланк”.

Збир­ка по­е­зи­је Бо­гу и бли­жњи­ма

Част јој је и што се њен глас на­ла­зи на ал­бу­му „Пе­сме из­над ис­то­ка и за­па­да” на тек­сто­ве Вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа. До­да­је да су у том по­ду­хва­ту уче­ство­ва­ли мно­ги рок бен­до­ви, а она је на Вла­ди­ки­ну пе­сму „Све­та Те­кла” на­пра­ви­ла и от­пе­ва­ла ме­ло­ди­ју ко­ја зву­чи као пра­во­слав­ни блуз.

Иако не­ма увек мно­го сло­бод­ног вре­ме­на, на­ша са­го­вор­ни­ца от­кри­ва да нај­ви­ше во­ли да га про­во­ди с бли­ским љу­ди­ма, су­пру­гом, с при­ја­те­љи­ма... У се­лу код Ва­ље­ва про­во­ди до­ста вре­ме­на, во­ли да чи­та. Ту са­зна­је­мо да је 2018. об­ја­ви­ла књи­гу по­е­зи­је под на­зи­вом „Бо­гу и бли­жњем”, за­хва­љу­ју­ћи кти­то­ру и из­да­ва­чу Ни­ко­ли Дроб­ња­ко­ви­ћу.

По­ро­дич­на ве­за с „По­ли­ти­ком”

Зо­ра Ви­тас от­кри­ва и да је по­ро­дич­но ве­за­на за „По­ли­ти­ку”.

– Мо­ја ве­за­ност за „Ма­га­зин” иде пре­ко мог су­пру­га, не­ка­да­шњег фуд­ба­ле­ра и фуд­бал­ског тре­не­ра, ме­ђу спор­ти­сти­ма по­зна­тог као Не­ша-Хе­ре­ра. На­и­ме, ње­го­ва мај­ка је ра­ди­ла у „По­ли­ти­ци” и увек је ку­ћи до­но­си­ла но­ви­не, а на­ро­чи­то смо во­ле­ли не­дељ­ни до­да­так „Ма­га­зин”, у ко­јем је 2003. иза­шао текст о мо­јој ма­ци Зла­ти­ји и оцу Ђу­ри Ла­зи­ћу, као о вред­ним пче­ла­ри­ма – при­се­ћа се Зо­ра Ви­тас.