Славски обичаји пред Литванцима
Уз свеће, погачу и иконе у Каунусу је приказан и филм „Крст од крви” о страдању Козарчана у Норвешкој, у Другом светском рату
Када су гости, у свечаним оделима почели пристизати у Белу галерију, у литванском граду Каунасу, студенткиње Анастасија Сухоницкаја и Елизабета Голушкова свирале су, на флаути и клавиру, чувену српску композицију „Марш на Дрину”.
Осим дивне песме, Литванци, гости на овој свечаности имали су прилику да упознају и традицију, културу и обичаје српског народа, посебно козарског краја.
Домаћини, Симо Брдар из Козарске Дубице, историчар, књижевник, сценариста и редитељ документарних филмова и његова супруга Карина, глумица и професорка на Филмској академији у Каунасу, срдачно су их дочекивали, поред славске свеће, погаче и иконе Светог Игњатија Столпника. То је крсна слава Брдара у Поткозарју, у селу Горња Драготиња. У овом месту, са статусом кнежевине, сваког лета бира се драготињски кнез и оживљавају древни народни обичаји. Карина и Симо одлучили су да то богатство Литванцима приближе на разумљив начин.
Ово уметничко вече у Каунасу названо је „Траг у камену и времену”. Осим славских обичаја, приказан је и филм „Крст од крви” о страдању Козарчана у Норвешкој, у Другом светском рату, и прочитан део Симине завичајне приче „Вође почива Човак”.
Када су гости поседали на места украшена тканицама и козарачким везом, Карина је говорила причу о Човаку: „У Драготињи је свако зарадио свој надимак, тако и Човак. По овом надимку сви су га познавали, а по крштеном имену, ама баш нико. Свака његова прича и реченица почињала је овако:„човак факат, на прилику, пошао ја,” и говори куд је пошао, „човак факат, на прилику, сретнем ја...”
Симо Брдар је подсетио да су „државе и градови, уклесани су у стене и озидане каменом. Највећи део људске цивилизације оставио је трагове на камену и у камену. Наши преци су веровали да се душа наша крије у камену.”
Филмом „Крст од крви” Брдар је расветлио мистерију на северу Норвешке, на стени у Салтдалу, где је крвљу логораша Милоша Бањца из дубичког села Клековци његов брат Марјан, крајем Другог светског рата, нацртао крст. Од тада, Норвежани црвеном бојом обнављају овај крст и чувају успомену на логораша којем деценијама нису знали ни име ни порекло. Браћу Бањце из Клековаца усташе су 1943. године одвеле у један од најсуровијих немачких логора у Норвешкој.
