Мало здање понос Крушевљана
Кућа Симића некад је служила као конак турским беговима, потом је припала куму Милоша Обреновића, у њој је скована Милетина буна, а данас је омиљено место за изложбе
У самом срцу Крушевца, на месту где се укрштају савремени градски ритам и тишина прошлости, стоји Кућа Симића – један од најстаријих сачуваних објеката профане архитектуре у овом граду. Данас својим изгледом одудара од хотела, кафића и градског трга који је окружују, али ово здање је истовремено и споменик, и сведок, и чувар памћења вароши каква је некада била.
Иако не постоје поуздани писани извори о тачном времену њеног настанка, по стилским одликама претпоставља се да је подигнута крајем 18. или у првој деценији 19. века, свакако пре 1883. године.
Балканска варошка, оријентална кућа
Грађена у духу балканске варошке, оријенталне куће, с приземљем намењеним економији и спратом за становање, Кућа Симића представља аутентичну слику урбаног живота Крушевца из времена када се град, по налогу кнеза Милоша, измештао испод зидина средњовековног Лазаревог града ка новој, модернијој локацији.
„Кућа Симића није само архитектонски споменик, већ и својеврсна хроника града – у њеним зидовима сабране су друштвене, политичке и културне промене кроз више од два века”, каже Зорана Драшковић Ковачевић, виши кустос-педагог Народног музеја у Крушевцу.
Према историјским тумачењима, кућа је у првој половини 19. века служила као конак турским беговима, браћи Френчевић. Њихово име остаје уписано у историју као непосредан повод за спор после ког је 1833. године шест нахија припојено Кнежевини Србији. Истe године кућу откупљује кнез Милош Обреновић и поклања је свом куму Стојану Симићу. Тај гест није био само лични чин већ и политичка порука – подстицај Србима да, откупом турских имања, убрзају ослобађање градова од османске власти.
„У овој кући, на Божић 1835. године, крштен је и Стојанов син, у присуству кнегиње Љубице. Тај свечани чин био је и прикривени повод за окупљање учесника Милетине буне, која није довела до смене власти, али се у историјским изворима сматра једним од догађаја који су индиректно допринели кнежевој абдикацији 1839. године. Тако је Кућа Симића постала не само место породичне, већ и националне историје”, подсећа наша саговорница.
Она објашњава да, како се Крушевац развијао и мењао, мењала се и судбина ове куће. У једном периоду била је хан, потом стамбени објекат с дућаном, који су држали Виторовићи – угледна породица из које је потекло више интелектуалаца и уметника. Од 1923. године половина куће претворена је у чиновничку задругу. Недостатак старих планова и тапија отежава потпуно сагледавање њеног изворног изгледа, али је извесно да је свака намена остављала свој траг у унутрашњем простору.
„Архитектонски, кућа је подигнута на подруму, приземљу и спрату. Подрум и приземље зидани су од ломљеног камена, док су спрат и преградни зидови изведени у бондручној конструкцији – дрвени скелет испуњен ћерпичем. Просторије су организоване око централног хола, а дрвене степенице повезују приземље и спрат. Посебну вредност имају тремови – отворени на јужној фасади и мањи доксат на северној страни, који су некада представљали места одмора, разговора и посматрања варошког живота.
Крајем 1951. године донета је историјска одлука да се у том здању оснује музеј, што је реализовано три године касније. Када се Народни музеј преселио у већу зграду, у Кући Симића је 1972. године отворена стална поставка посвећена Народноослободилачкој борби, па је она у колективном памћењу Крушевљана остала упамћена и као – Мали музеј.
Тихи сведок прошлости
Вишеструке санације, посебно оне из периода 1987–1989. и 2006–2008. године, омогућиле су да се у значајној мери обнови аутентични спољашњи изглед. Од 2008. овде је смештена стална поставка амбијента градске куће у Крушевцу с почетка 20 века. У сарадњи с Крушевљанима, током последње деценије реализовано је и више од 16 тематских изложби посвећених културној историји града.
Кућа Симића данас је последњи тихи сведок некадашње вароши и подсећа да се историја не чува само у књигама, већ и у зидовима, тремовима, дрвеним гредама и сенкама које се сваког дана померају по њеној фасади. У њој се, као у ретко ком простору у Крушевцу, сабирају време, памћење и идентитет једног града.
Богата историја
Првобитно је ова кућа била у поседу беговске породице Вренчевић (Френчевић) – Селим-бега и Осман-бега – да би је потом купио кнеза Милош и поклонио свом куму. На Божић 1834. године у њој је договорена Милетина буна, што је довело до усвајања Сретењског устава 1835. и потоње кнежеве абдикације (1839).
Ове године Град Крушевац је откупио целу кућу, јер је један њен део је био предмет реституције – с циљем да је трајно задржи у власништву града.
