У зеленом кругу
Моје скулптуре од вуне могу се посматрати истовремено као дизајнирани производи и као уметничка дела у чијем настанку учествују сточари, вуновлачари, као и курирске службе које транспортују вуну најчешће од аутохтоне расе праменке, каже Арпад Пулаи
Када је пре десетак дана званично објављено да је Арпад Пулаи (Врбас, 1986) добитник „Политикине” награде за најбољу изложбу у 2025. години, уметник је, каже, морао у неком тренутку да искључи телефон. Само преко „Инстаграма” му је стигло 150 порука честитки.
Награђен је за изложбу „Топографија бола”, одржану у Музеју примењене уметности у септембру прошле године. Представио је скулптуре великог формата сачињене од вуне.
Арпад Пулаи је одрастао у Србобрану, на салашу где је био окружен дивљим паткама, зечевима, лисицама. Породица је узгајала воће, поврће, имали су виноград. На белим зидовима дугачког ходника куће Арпад је још као дечак цртао, не баш увек уз родитељски благослов.
Живот на салашу одредио је његово детињство и зато није необично да већину изложених скулптура чини животињски свет, који, између осталог, сугерише уску повезаност између човека и природе.
Арпад Пулаи је Виши уметнички сарадник на Факултету примењених уметности, катедра Текстил. У Србобрану је 2014. основао Удружење грађана „Чунак”, које се бавило ткањем на хоризонталним и вертикалним разбојима, обуком за ручно и машинско плетење и организовањем ликовно-текстилних радионица.
Шта је то што вас инспирише да радите са вуном?
Изабрао сам је стицајем околности. Тачније, реализација студентског задатка на петој години студија навела ме је да започнем истраживачки процес у том материјалу. Препознао сам да могу лако и сигурно да манипулишем вуном, те да све своје креације, односно идеје које сам претходно реализовао у цртежу, могу да преточим у тродимензионалне форме.
То ми је од самог почетка било интригантно и на известан начин додатно ме провоцирало да промишљам како и на који начин је могуће такав поступак извести. Наиме, када се говори о текстилу, најчешће је реч о дводимензионалним рељефним површинама или о текстилним инсталацијама, али у раду са вуном до тада није постојало нешто што би у потпуности било тродимензионално, просторно и монументално. Управо ме је то подстакло да пронађем начин и одговарајућа решења, односно методе помоћу којих бих своје идеје могао да пренесем кроз текстилну технику познату као филцање.
Како изгледа сам процес рада? Где се купује вуна, колико је то материјала, како је транспортујете, обрађујете?
Сам процес грађења тих скулптура се одвија у више етапа, више корака. Први корак јесте, наравно, куповина вуне, али та вуна мора да буде добро очешљана, припремљена.
Вуну набављам у Пироту, месту које има дугу традицију и развијену производњу, те представља једно од ретких подручја у Србији у којем је опстала прерада чешљане, предене и фарбане вуне. Већина вуне коју они прерађују намењена је извозу.
Факултет примењених уметности остварује сарадњу са произвођачима из Пирота, што ми је омогућило да и сам успоставим директан контакт са њима. Та сарадња ме је у великој мери подстакла на даљи рад, нарочито због чињенице да се вуна данас у великој мери третира као отпад.
Наиме, она представља значајан еколошки проблем: након стриже оваца, вуна се најчешће баца, јер људи немају ни знање ни финансијска средства да је оперу од нечистоћа, прераде или дораде. Само мали проценат домаћинстава користи вуну за израду вунених чарапа, џемпера или других одевних предмета, док већина нема могућност да је чешља, преде, влачи или на други начин технолошки обради.
Да ли се и даље пуне јастуци чешљаном вуном?
Мислим да не. Углавном је реч о синтетичким материјалима, изузев појединих ексклузивних производа код којих се за испуну користе вунена влакна.
Дакле, вуна завршава као органски отпад?
Вунена влакна се веома споро разграђују и распадају, при чему често негативно утичу на земљишне површине. На обрадивим теренима, нарочито у руралним подручјима на југу земље, могу се уочити наслаге вуненог отпада који трули и распада се, што има штетне последице по пољопривредне културе, поврће, воће, као и по живи свет уопште.
Управо из тог разлога јавила се жеља да се моји радови активно баве питањем очувања животне средине. Такав приступ у оквиру еколошког стваралаштва означава се појмом зелени круг који се односи на принципе одрживог развоја и заштите природе. Реч је о затвореном процесу, пуном кругу, у којем је сам производ од вуне сагледан од почетне идеје до коначне реализације, уз укључивање различитих привредних и друштвених актера.
На тај начин моје скулптуре од вуне могу се посматрати истовремено као дизајнирани производи и као уметничка дела у чијем настанку учествују сточари, радници који стригу овце, вуновлачари, као и курирске службе које транспортују вуну, пре свега, од аутохтоне расе праменке.
Баш од те расе оваца мора да буде вуна?
Тип вуне бира се у зависности од тога шта је потребно реализовати. Она не мора нужно бити добијена од праменке иако је управо ова аутохтона сорта најзаступљенија на овим просторима. Вуна овце праменке одликује се нешто дужим влакнима, која су по својој структури оштра, крута и груба.
Жилавост вуненог влакна представља директан одраз поднебља у којем животиња обитава, пре свега планинске и балканске климе. Управо због тих карактеристика, ова влакна је знатно теже савладати и моделирати, нарочито у техници филцања. Сам процес филцања захтева велику количину физичке енергије како би се формирала компактна вунена површина, а тај напор је још израженији уколико се користе влакна праменке.
Како транспортујете вуну?
Транспортује се у џаковима, балама. Углавном помоћу курирске службе.
Претпостављам да све организујете сами... Плаћате ли из сопственог џепа?
Да, трошкови материјала подразумевају се као обавеза коју уметник сам сноси. У мом случају, међутим, примарни фокус усмерен је на контролу свих оперативних проблема у вези с транспортом, док су финансијски аспекти рада у другом плану.
И како се онда формирају ове човеколике скулптуре, животињски мотиви?
Како бих могао да формирам велике дводимензионалне површине које касније кројим, пуним и додатно обликујем помоћу игала за филцање, најпре приступам изради компактне вунене подлоге. За добијање површине димензија приближно 2х2 метра користим технику мокрог филцања.
У процесу настанка такве површине влакна вуне равномерно распростирем, при чему и дебљина и коначне димензије зависе од тога шта планирам да реализујем. Дебљину контролишем слојевитим слагањем вунених влакана: што је већи број слојева, то је и добијена вунена површина гушћа и компактнија.
Овај почетни поступак назива се мокри поступак филцања, јер подразумева квашење вунених влакана водом и њихово трљање домаћим сапуном. Пена сапуна, у комбинацији са променама температуре воде, ствара термички шок који доводи до сабијања влакана и формирања стабилне филцане подлоге за даљи рад. Поред односа топле и хладне воде, важну улогу у овом процесу има и физичко трење, односно директно телесно ангажовање уметника.
Такав облик рада захтева посебне услове, пре свега простор на отвореном. Срећом, у породичној кући у Србобрану располажемо двориштем, у којем је могуће изводити мокро филцање. За ту намену направљена је и велика бетонска површина, посебно прилагођена овом процесу.
Углавном припремам велике вунене подлоге унапред, без прецизног плана шта ће из њих касније настати. Те површине потом транспортујем у Београд, где чекају тренутак да буду активиране у даљем процесу обликовања.
Како даље тече обликовање?
Други поступак започиње израдом кроја на папиру. Важно је нагласити да се управо из дводимензионалног кроја формирају волумени мојих скулптура. Током цртања кроја, који је намењен просторном обликовању, неопходно је унапред испланирати испупчења, увијања и савијања вуненог материјала.
Сваку врсту животиње коју желим да реализујем детаљно анализирам пре самог цртања дводимензионалног кроја, како у погледу анатомије тако и у односу на карактер и покрет који скулптура треба да носи.
На пример, радови из циклуса циклуса Трилогија ега, који обухватају скулптуре Супер- его - логија човека, Арктичка морска чигра и Вук, реализовани су управо применом дводимензионалног кроја. Скицу коју претходно исцртам на картону затим слободном руком преносим на вунени материјал користећи графитну оловку.
Величина кроја директно одређује и величину скулптуре коју реализујем. Током самог процеса преношења кроја додатно промишљам о будућем волумену, који је од кључног значаја за очување карактера и изражајности полазног цртежа.
Шта користите за обликовање?
Игле за филцање, то су посебне игле које у себи садрже микро-удице које лепе вунена влакна једно за друго.
Тако формирате и сву ову „орнаментику” на скулптурама?
Орнаментику углавном називам рељефом, који формирам тако што узимам чешљана вунена влакна и постепено их обликујем помоћу игала за филцање. Реч је о изузетно спором и минуциозном процесу у којем вунена влакна постављам у масу, слично раду са глином. На тај начин граде се сва испупчења и удубљења на површини скулптура.
Ви сте, заправо, вајар?
Па да. Вајар који обликује текстилом.
Споменули сте малочас арктичку морску чигру. Шта је то?
То је птица која већи део свог живота проводи у ваздуху и прелази велике раздаљине. Фасцинира ме њена отпорност и способност да издржи много тога упркос свом тананом и крхком бићу. Диви ме њена издржљивост пред неповољним временским приликама и свим изазовима које природа може нанети, оно што човек често не може да поднесе, птица од само пар грама сасвим успешно савлада.
Ова изложба рађена је пет година. Колико је времена потребно за израду једне скулптуре?
Време потребно за израду скулптуре зависи од сложености форме. Ако, на пример, први пут радим форму птице или вука, потребан ми је период од месец и по до два да бих у потпуности савладао и дефинисао карактер животиње коју приказујем. Првенствено тежим томе да будем задовољан изгледом самог облика који формирам у вуни.
За форму вука, на пример, била су ми потребна скоро два и по месеца. По мом мишљењу, та скулптура је јединствена јер сам уложио додатни напор да савладам статику његовог тела у односу на статику главе, која је прекривена вучјим формама.
Приликом рада на циклусу Трилогија ега, било ми је битно да имам добро савладану форму човека, која обухвата три скулптуре. Накнадно сам их надограђивао другим животињским формама као што су птице које се налазе на глави или леђима, али и вукови. Трудио сам се да сваки поступак у току рада буде праћен идејним решењем скице, али сам се у неким моментима и препуштао случајним креативним импулсима који су допринели коначном изразу скулптура.
На појединим скулптурама видимо црвене трагове, то јест детаље у црвено обојеној вуни. С друге стране, представљене су документарне фотографије које сведоче и о вашем повређивању иглом током рада. Колико се заправо повређујете у овом процесу?
То су документарне фотографије повреда које настају током рада. Оне се дешавају у моментима деконцентрације, односно непажње. Рутина у раду може постати опасна, јер постанете толико сигурни у себе да мислите да се ништа не може догодити. Међутим, баш у том тренутку појављује се убод који ме тргне и врати у реалност.
Скулптура која представља пса део је сећања на ваше детињство, односно представља страх од пса Лолике. Ту такође имате детаље у виду црвено обојених црева..
Да, плашио сам се пса, али сам том црвеном споном, коју називам „црева”, желео да покажем неку врсту поновног успостављања поверења између човека и животиње – дакле, да поверење мора да постоји. Црева, изложена и видно приказана, симболизују исконски људски нагон који произлази из примарних потреба као што су глад и жеђ.
То је и нека врста личне психотерапије?
У суштини, постоји танка граница између психотерапије и креације. Уметничка луцидност увек мора да се испољи, јер кроз креативни набој уметник успоставља одређени баланс у себи: ментални, емотивни и духовни. Тај процес самоостварења и самоактуализације је кључан у креативном чину.
Свакако, од уметника зависи колико ће сам процес и његов резултат бити за њега фрустрирајући или ће му доносити благост и задовољство.
Да ли сте радили сценографије за филмове?
Не, али сам се бавио патинажом у филмској продукцији. Тачније, радио сам на специјалним ефектима на текстилу. Реч је о филму Sword of Vengeance (2015) и пилот епизоди серије Krypton (2916), код нас познатију као Супермен. Када кажем „ефекти на текстилу”, мислим на сенчења, бојење тканина и друге поступке који морају бити прилагођени фабули и динамици радње. Искуства стечена у области филмске индустрије изузетно су ми драга и вредна, управо због практичног знања и вештина које сам том приликом усвојио.
