Ибро запалио Скадарлију

Сви дани у Београду много ми значе, још од првог доласка шездесет и седме године када сам у певао у Скадарлији. У тадашњи главни град Југославије довела ме је и ангажовала да свирам Соја Јовановић, прва српска режисерка. За почетак, свратили смо у Скадарлију где су је за столом чекали Љуба Тадић и други познати глумци, екипа која је стално у боемској улици седела – сећа се након последњег београдског концерта у нашем разговору кантаутор и шансоњер Ибрица Јусић, који је засвирао и на обележавању Нове 2026. године у „Југотону”.

„Кад сам видео ту калдрму, одмах сам узвикнуо ‘То је београдски Страдун!‘ Најпре сам им певао за столом у башти кафане, пролазници су се скупљали около, а онда је Соја рекла: ‘Добро Ибрице, окрени се мало ка улици кад људи хоће да те чују‘. Како сам се окренуо, стигла је већ припремљена барска столица, шетачи су почели да се њишу у ритму гитаре и песма је кренула спонтано даље”.

Ујутру је у ‘Експрес Политици‘ освануо наслов великих слова „Ибро запалио Београд”. Констатација у вести била је да је тог дана певача из Дубровника чуло око 20 хиљада Београђана, колико их у просеку прође дневно кроз Скадарлију лети.

– Имао сам 20 и неку тек. Пре тога, чули су ме на дубровачком фестивалу „Скалине” 1965. године. Мој први велики јавни деби у Београду био је, ипак, у тадашњем Дому синдиката 1976. године. Кад су се појавили плакати за концерт, музичари који су се свакодневно окупљали у „Шуматовцу” коментарисали су: „Шта ће он сам са гитаром пред 25 хиљада људи, колико ће му доћи публике”... Још, дувала је јака кошава која је секла кроз кости, али испред Дома синдиката су се скупили тапкароши, шверцујући карте по нижој цени. Од седамдесете сам долазио на фестивал „Београдско лето”, сваке године по недељу дана, а увек се одржавао у Дому омладине на спрату. Концерти су имали посебан штимунг и продужавали су се у дуго дружење...

На питање како је преживео сва промене на овим просторима, распад бивше Југославије и онда опет зближавања народа преко музике, одговара:

„Кад имате чисту савест, то јест, кад имате чисто срце, ништа не може да вас помера. У Ријеци сам 92. године имао концерт у ХНК Ивана Зајца, када ме је  један новинар провокативно питао да ли бих још певао у Београду. Рекао сам да хоћу, али када се проблем реши. И ето, долази 2002-2003. година и на наговор Зорана Ђинђића, министар културе Бранислав Лечић ме позива да наступам. До зближавања би дошло и далеко раније да се није догодило шта се догодило. Требало је да имамо седам концерата, одрадили смо три, али се нажалост, догодило убиство премијера Србије. Тад сам једно време прекинуо да долазим. Али, у животу увек морате даље. Пре девет година имао сам концерт на БЕЛЕФ-у, када је 300 људи остало пред улазом, није било више места ни да се стоји у атријуму Ректората, у ком је било већ око хиљаду људи. Никада у животу до тада нисам радио, односно био на сцени, два дана за редом”.

На последњим концертима у Дому омладине било је „пута толико публике”, како се изразио. Рођени је Дубровчанин, јер су његови родитељи из Мостара 20-их година прошлога века отишли на брачно путовање на море и у Дубровнику заувек остали. „Млади беговски пар из Мостара, мајка Благајка и отац из Прозора, заљубили су се у тај дубровачки бели камен и доле на мору започели заједнички нови живот”.

– Тако сам се и ја заљубио у Београд. Кад вас људи прихватају отвореног срца и кад видите да није узалуд било решити све проблеме које сам имао у животу, а било их је много, кад схватите да није залуд било прескочити препреке да се пред београдском публиком опет нађем – онда можете само да волите.

Како нам Ибрица још каже, није било песме коју публика на недавним београдским концертима није прихватила и певушила. Постоје, каже, баладе које носе програм:

– Стихови „Јуби (љуби) сан, јуби вашу кћер, ма нисте тили маринера, тили сте момка на свом мисту, тили сте зета инжињера”, песме која је освојила прву награду публике на фестивалу „Опатија” 1976.  били су и биће истина и песма многих, какве су и поруке песама „Карузо”, „Сањар” и „Сви смо ми једно”. Било је много песама, а ја идем увек тамо где ме људи зову, поручује кантаутор одсвиравши нам за крај стихове његове упамћене песме „Мачка”:

„У граду, није важно име, у празној соби, каже прича, и усред лета, усред зиме, ја видим тужнога младића” – како је у време романтичних шансона и изгледао Ибрица са тамним наочарима за сунце и псом који је одувек био, како је и данас, неодвојиви део његове појаве у јавности.

Од Шекспира до севдаха

Глас Ибрице Јусића, гитара и песме „од Шекспира до севдаха” обузели су публику Дома омладине, у коме је поново наступио након више од 10 година и одржао два незаборавна концерта, пишу музички критичари. Мајстор југословенских шансона певао је ванвременске хитове уз пратњу свог верног пса који му се придружио на бини. Нумеру „Мака” посветио је на концерту тек преминулој Брижит Бардо. У извештајима после концерта писало је још: „Легенда који је домаћу шансону довео до уметничких врхунаца, нарочито током шездестих и седамдесетих година прошлог века. Ослањајући се на елементе француске шансоне, али и компонујући на стихове Брехта, Шекспира и Антића, створио је аутентичан стил ”. Јусић је, иначе, познат откада је 1968. победио на загребачком фестивалу „Целулоидни пајац”, а медитеранске аранжмане за први симфонијски албум „Ибрица” 1981. писао је његов старији брат маестро Ђело Јусић који му је поклонио и антологијске песме „У сваком случају те волим”, „На Страдуну” и „Шалом Сарах”. Недавно, на албуму севдалинки „Аманет”, обрадио је и Шантићеву „Емину”.