Један зимски доживљај

Крајова, културно и привредно срце регије Олтенија, град је дубоких историјских корена и савремене европске физиономије. Смештена на југозападу Румуније, вековима је била политичко, економско и културно средиште овог дела земље, а данас важи за један од најбрже развијајућих градова региона. Мамац за туристе је био Божићни сајам, познат по огромној површини која се протеже на четири велика трга, парк и централну пешачку зону (преко 280.000 квадратних метара). Томе да додамо податак да је кроз град постављено више од милион ЛЕД лампица, које су се упалиле 14. децембра и бљештале све до четвртог јануара. Због своје величине и богатства садржаја постао је велика атракција коју је прошле године похрлило да види преко два милиона гостију. Довољно разлога да посетимо ову зимску чаролију.

Везе Срба и Румуна

Историјиски корени Крајове досежу до античког доба, када је на овом простору постојало римско утврђење Пелендава. У средњем веку Крајова постаје значајно упориште Влашке, нарочито захваљујући моћној племићкој породици Крајовешти, која је дала неколико влашких војвода. Током векова град се налазио на раскршћу утицаја – између Османског царства, Хабзбуршке монархије и православног балканског света, у којем је Србија имала важну улогу.

Везе Срба и Румуна, па и Крајове, биле су вишеслојне: од династичких и политичких савезништава, преко трговине и миграција, до духовних спона које је учвршћивало заједничко православље. Српски монаси, књиге и црквени утицаји оставили су трајан траг у културном ткиву Влашке, а Дунав је, чини се, више спајао него раздвајао.

Упркос епидемији куге и разораном земљотресу крајем 18. века, па затим тешком периоду економских и друштвених ломова крајем 20. века, после пада режима Николаеа Чаушескуа, Крајова је успела да се развије као значајан трговачки и индустријски центар.

Данас представља најважнији град западно од Букурешта, један је од кључних привредних центара јужне Румуније. Аутомобилска индустрија, предвођена фабриком „Форд Отошан Крајова”, позиционирала је град на мапу европске производње, док је стара индустријска традиција очувана у области железничког саобраћаја. Некадашња чувена фабрика „Електропутере” била је један од највећих произвођача локомотива у овом делу Европе, а тај дух данас настављају компаније попут „Софтроника” и „Релок Крајова”, које се баве производњом и модернизацијом локомотива за европско тржиште. Крајова, дакле, није напустила индустрију – прилагодила ју је времену. Тај спој историје и модерног развоја најбоље се осећа управо на улицама града.

У град смо стигли након око осам сати вожње. Пут нас је водио из Београда преко Пожаревца, кроз Ђердапску клисуру, до граничног прелаза Ђердап, уз неколико краћих пауза. Задржавање на граници било је кратко, а захваљујући временској разлици, у Румунију смо ушли у осам ујутру по њиховом, односно у седам по нашем времену. У осам часова, трећег јануара, Крајова је – спавала.

На улицама су били само улични чистачи. И то у граду у којем, бар на први поглед, није имало шта да се чисти – ни једног пикавца, ни папирића. Чистоћа остаје као први, снажан утисак.

Фасаде старих зграда, пажљиво обновљене и украшене новогодишњом расветом, давале су граду посебну отменост. Божићни вашар у Крајови деловао је складно, с много светлости и пажљиво бираних детаља. Киша нас је, додуше, пратила током целог дана, било је хладно, па нисмо могли у потпуности да уживамо у тој магији.

У недељно јутро, од девет часова, у центру је радила само једна посластичарница. Цене – европске: колач 30 леја (око 700 динара), капучино 560 динара. Домаћу кафу не кувају, што је за нас, навикле на „турску”, било право изненађење, поготово што је реч о елитном објекту у згради „Минерва”, подигнутој између 1898. и 1903. године, једном од архитектонских симбола града.

Бисер пејзажне архитектуре

Крајова важи за „град паркова”, скоро на свакој раскрсници су зелене површине, али смо ми желели да видимо најстарији, највећи. Око два километра од центра, лаганим ходом широким булеваром, стижемо до градског парка „Николае Романеску”, бисера пејзажне архитектуре који се сматра највећим природним парком у источној Европи.

– Пројектовао га је француски архитекта Едуар Редон између 1897. и 1903. године. Парк се простире на око 100 хектара и обухвата језеро површине четири хектара. Планови парка награђени су златном медаљом на Светској изложби у Паризу 1900. године. Име носи по Николају Романеску (1855–1931), првом градоначелнику Крајове, који је у више мандата, између 1898. и 1929. године, спровео кључне радове који су променили лице града – казује нам вођа пута Никола Шербановић.

Прошетали смо главном алејом до ушћа Великог језера у поток Фети, који протиче кроз парк. И без зеленог огртача парк је изгледао величанствено. Уочили смо прелепе кућице за птице и маштовите, крупне цветне инсталације разбацане по брежуљцима, споменике.

По залеђеном језеру мирно су ходале патке, повремено се оклизнувши на радост ретких посматрача. У зоолошком врту стидљиво су провиривале срне, док су се остале животиње сакриле од зиме. Поток који пролази кроз парк премошћен је бројним мостићима, укључујући и висећи мост, што целом простору даје бајковиту атмосферу.

У центру парка налази се и леп ресторан, али без грејања, па смо од посете одустали. Топлу супу потражили смо у националном ресторану до којег смо стигли захваљујући љубазности мештана. Супа је била укусна, али се месо на паленти показало као прави гастрономски изазов – толико тврдо да му ни нож није могао ништа.

Како је дан одмицао, тако је и град оживљавао. Лампиони су светлели, тискале се колоне људи, а Крајова је показала своје право лице. Дуге тезге препуне меса које се припремало на лицу места – на роштиљу, ражњу и у фритезама – мамиле су мирисима. За љубитеље роштиља било је свега: од кобасица и ражњића с поврћем, пилића на жару до димљених, па поново печених ребарца, али и необичних „грицкалица” од свињске коже и ушију сечених у траке.

Традиционална музика допирала је са штандова, лепе девојке у народним ношњама служиле су посетиоце, а кувано вино у великим казанима мирисало је опојно на цимет, каранфилић и лимун. Румунске крофне, маковњаче, штрудле с орасима… Понуда у 90 кућица била је разноврсна, а ми нисмо могли да је не упоредимо с нашом Кикиндом и „Данима лудаје”, где ипак буде неупоредиво више занатских производа и сувенира.

Било је ту и забаве – вожња огромним панорамским точком или уживање на отвореном клизалишту – али без громогласне музике каква је честа на вашарима у Србији. Да ли је то предност или мана, зависи од укуса.

Шетајући градом нисмо могли да не приметимо да су тротоари без аутомобила, да на фасадама нема графита, а о љубазности и срдачности наших суседа да не говоримо. Иако су нас упозоравали да чувамо новчанике, ми смо град напустили с осећајем сигурности и топлине.

Крајова се, на крају, показала као град који се не обилази у журби. Град који треба посетити, али не на неколико сати – већ му дати време да се полако открије.

Мозаик историје и културе

Током посете граду видели смо Национално позориште Марин Сореску, трг Вилијама Шекспира, Енглески парк, споменик Александру Јоану Кузи, Градску кућу, трг Михаја Храброг, Административну палату, Музеј уметности, Саборну цркву Светог Димитрија и парк Николае Романеску – све су то бисери који чине мозаик града.

Позориште Марин Сореску је модерна грађевина изникла крајем шездесетих, чије линије носе дух времена у којем је створено. Име носи по великом драмском писцу и песнику, чија су дела преведена на више од двадесет језика. „Његове речи су путокази кроз таму”, додаје наш водич Никола Шербановић, подсећајући да је Сореску био и министар културе, једини који је остао у фотељи након пада Чаушескуа.

Улицом Александра Јоана Кузе стигли смо до Градске куће – некадашње банке Олтеније, данас административне градске лепотице. Насупрот стоји споменик владару који је 1859. године ујединио Молдавију и Влашку, поставивши темељ модерне Румуније. Водич нам је открио и неколико пикантерија: румунска племкиња Марија Обреновић, девојачки Елена Марија Катарџи, удовица Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића, била је љубавница Кузе и мајка његових ванбрачних синова, Александра и Димитрија. Децу је усвојила Кузина супруга Елена, која није могла да рађа. Историја, као и живот, увек плете неочекиване нити.

Музеји уметности

Испред коване ограде налази се палата изграђена 1911–1913. године, дело француског архитекте Пола Готероа. Финансирао је Жан Михаил, бизнисмен и мецена града. Еклектична грађевина данас чува преко 1.200 дела румунске и светске уметности, међу којима су и дела Константина Бранкушија.

На тргу Михаја Витеазула национални херој седи на коњу, „чувајући” оне који се клизају на малом клизалишту на улазу у парк. Михај Храбри је крајем 16. века ујединио Влашку, Молдавију и Трансилванију. Док су га савременици сматрали окупатором, каснија историографија га је славила као ујединитеља. Данас његов лик краси новчаницу од сто леја, а највећи румунски орден носи његово име.

Саборна црква Светог Димитрија

Једно од најстаријих места богослужења у граду, чији корени сежу у 8. век. Обнављана је више пута, а након земљотреса 1838. године поново је подигнута у византијском стилу уз подршку краља Карола Првог и краљице Елизабете.