Брижит Бардо – ратница за права животиња
Док је била на врхунцу каријере, 1968. глумица је примила писмо на четири стране од Маргерит Јурсенар. Књижевница јој је послала документацију о ужасном годишњем покољу десетина хиљада фока у канадским водама, а посебно о суровом убијању младунчади ради крзна
Брижит Бардо данима је тема у медијима и на друштвеним мрежама. Напустила нас је само физички, 28. децембра, у 92. години. Славна француска глумица, певачица и активисткиња против суровог убијања животиња прешла је дуг пут од филмске лепотице која је у бикинију жарила и палила на плажама Сен Тропеа и Кана до неумољиве хуманитарне ратнице без длаке на језику која је улазила у сукоб чак и са Јелисејском палатом и која је 1985. одбила национални орден Легије части од Митерана.
Много похвала је изречено о овој прелепој и бунтовној француској икони, која је за две деценије снимила 47 филмова. Посебно је бриљирала у остварењима: „И Бог... створи жену” (1956) Рожеа Вадима, којим се винула у звезде и освојила Америку, затим у филму „Истина” (1960) Анри-Жоржа Клузоа, где је остварила можда своју најбољу улогу, као и остварењу „Презир” Жан-Лика Годара (1963), ремек-делу француског новог таласа у којем је показала озбиљно глумачко умеће.
Снимила је и десетине песама. Последњих месеци 1967. Серж Генсбур је за њу компоновао чувену песму „Волим те, ни ја тебе” док су имали страствену везу. Песма представља љубавни чин у ком заједно певају, што је било преслободно чак и за доба сексуалне револуције. Сингл никада није објављен, на захтев звезде која је тада била у браку са Гинтером Саксом. Тек 1986. Генсбур је урадио познату верзију са Џејн Биркин.
Контроверзна и бескомпромисна Маријана
На рачун Брижит Бардо изнесен је такође низ неистина и увреда од оних који заборављају на дужност достојанства у тренутку нечије смрти и тумаче црно-бело њене животне одлуке. На „Тредсу” се може прочитати: „ултрадесничарка”, „расиста”, „антифеминисткиња”, „мајка из пакла”, „више волела фоке него људе”, итд. Ово не чуди, јер је филмска дива целог живота била контроверзна. Њена аутобиографија, бројни записи њених интервјуа и документарци о њој, међу њима и дугометражни „Бардо” (2025), који се однедавно даје у француским биоскопима, потврђују да је нешто од тога што шокира људе тачно.
Изјавама против ритуалног клања оваца код француских муслимана и браком са Бернаром д’Ормалом, саветником клана Ле Пен и својим четвртим мужем, с којим је провела три последње деценије живота, либерална звезда и безвремени симбол слободе профилисала се као икона конзервативне старе Француске. Сврставање уз крајњу десницу правдала је својом борбом: „Имала сам луду наду када је Национални фронт дао конкретне предлоге за смањење патње животиња. [...] Ако сутра неки комуниста усвоји предлоге моје фондације, аплаудирам и гласам.”
За време сексуалне револуције, шездесетих и седамдесетих година, промовисала је ослобађање жене од патријархалних стега и волела кога је хтела. Онтолошки је била права феминисткиња, а изјашњавала се против феминистичког активизма. Књижевница Симон де Бовоар, феминистичка икона, за Брижит Бардо је рекла да „није глумица, него мит”.
Године 1969. била је модел за Маријану, симбол Француске Републике. Пропагирала је традиционалне вредности, а одгајање свог јединог сина Николе, кога је 1960. добила са другим мужем, Жаком Шаријеом, приликом развода препустила је оцу, објаснивши да није спремна за материнство. Многи јој највише замерају напуштање детета, које је донела на свет против своје воље. У Француској тога доба абортус је био законом забрањен, а она ни из здравствених разлога није смела да абортира. Храбро се суочила са недостатком материнског инстинкта, а касније се повремено виђала са сином који је изградио стабилну породицу у Норвешкој, далеко од рефлектора и мајчине славе.
Маргерит Јурсенар и Брижит Бардо у борби за фоке
С друге стране, борбом за осетљивост света на патње животиња, глумица ће остати упамћена као једна од најхуманијих личности нашег доба. Први пут се побунила на телевизији против варварских кланица у Француској када је имала 22 године. Тек онда су увели електрични удар, који је већ постајао у неким земљама. Тражила је од више председника своје земље да забране хајку на дивљач и конзумирање коњског меса, те да пруже хитну и озбиљну помоћ животињама „које се у Француској 21. века третирају на варварски, нехуман, скандалозан и недостојан начин”. Али у покретању њеног шире медијатизованог активизма улогу је одиграло једно писмо...
Док је била на врхунцу каријере, 1968. примила је писмо на четири стране од Маргерит Јурсенар, светски славне након успеха романа „Хадријанови мемоари”. Дивећи се занимању које је глумица показала за питања заштите животиња, књижевница јој је послала документацију о ужасном годишњем покољу десетина хиљада фока у канадским водама, а посебно о суровом убијању младунчади ради крзна. У свету се о томе ништа није знало, а Јурсенарова је била свесна да би слава Б. Б. имала утицај на жене.
„Стога бих вас замолила да нешто учините, било да само пошаљете још једно писмо премијеру Канаде, било да, што је још важније, протестујете на телевизији против трагичне употребе коже фоке. Припадам групи која верује, попут Светске федерације за заштиту животиња, да ће се жељени резултат истински постићи само бојкотом крзна фоке. Ту мишљење жена игра огромну улогу. На крају се извињавам због овог дугачког писма и још једном вам захваљујем на ономе што сте учинили у хуманитарном циљу: дивно је што су лепота и милосрђе истовремено и доброта.”
И била је у праву. Брижит Бардо је отпутовала до поларних ледених капа Блан-Саблона у Канади, у акцију спасавања. Сликала се с бебама фоке како би привукла пажњу медија, вриштала је на Канађане, писала писма француском председнику Жискару д’Естену, енглеској краљици Елизабети Другој и другим светским лидерима. То је уродило плодом крајем седамдесетих, кад је Француска забранила увоз крзна беба фоке, а касније је исто учинила и ЕУ.
La pasionaria животиња
На снимању њеног последњег филма „Поучна и весела прича о неустрашивом Колиноу” (1973) на сету у Перигору је статирала старица са малом козом, нестрпљива да се заврши снимање јер животиња сутрадан треба да буде послужена на причести њеног унука. Б. Б. је одмах откупила козу, назвала ју је Колинет и одвела у свој хотел са четири звездице, условивши менаџера: или коза спава с њом у соби или обе спавају напољу. Тај чин спасавања козице уједно је означио и њен опроштај са седмом уметношћу. Повукла се на своје имање Ла Мандраг и потпуно се посветила борби за добробит животиња.
Не само да је окренула леђа слави и блиставој каријери са само 39 година, изазивајући критике и исмевање, већ је задала себи циљ који је у то време био незамислив. Данас, усред веганства, биодиверзитета и екологије, брига за животиње није само циљ већ и нужност. Глумица је то схватила пре 50 година, била је испред свог времена. Распродала је своје драгоцености на аукцији и 1986. новац уложила у оснивање своје фондације за животиње : Fondation Brigitte Bardot , која сада има око 300 запослених и за коју је и сама неуморно радила до краја живота. „Младост сам дала људима, мудрост и искуство дајем животињама”, рекла је.
Уочи сахране 7. јануара, Јелисејска палата је понудила породици национално одавање почасти за француску Маријану, што подразумева свечано уношење ковчега у двориште Инвалида, говоре председника и високих званичника. Поштујући жељу Брижит Бардо за дискрецијом и интимним опроштајем, њен супруг је то одбио и позвао на оснивање Државног секретаријата за права животиња. Тиме би се услишила највећа жеља почивше, која је положена у породичну гробницу Бардоових на гробљу Сен Тропеа, међу маслинама, галебовима и под медитеранским сунцем.
