ДНК Леонарда да Винчија пронађена у ренесансном цртежу
Откриће ДНК, за коју се верује да припада италијанском ренесансном уметнику и научном генију Леонарду да Винчију, изазвало је велико интересовање научне и шире јавности, како због могуће аутентичности његових дела, тако и због питања да ли се његов изузетан геније може генетски објаснити.
Према писању многих међународних медија, међу којима су Тајмс, Индипендент и ScienceAlert, тим окупљен око амбициозног пројекта „Леонардо да Винчи ДНК пројекат“ (LDVP) објавио је да је идентификовао генетски материјал пронађен на ренесансном цртежу под називом „Свето дете“, цртаном црвеном кредом око 1470. године, за који се верује да је да Винчијево рано дело.
LDVP је међународна колаборација антрополога, генетичара, микробиолога и историчара уметности са универзитета и истраживачких институција у Француској, Италији, Шпанији, Канади и Сједињеним Државама. Њихов дугорочни циљ је потпуна реконструкција ДНК Леонарда да Винчија, као и потврда аутентичности његових дела и, евентуално, његовог последњег почивалишта.
Истраживачи наглашавају да су тренутни резултати прелиминарни, да научни рад још чека стручну рецензију и да њихови налази представљају „трагове, а не коначне закључке“.
У оквиру студије, тим је развио револуционарну технику која омогућава екстракцију ДНК људи, биљака, бактерија, гљивица и других микроорганизама из изузетно осетљивих историјских предмета, укључујући папир, воскане печате на древним писмима и површине цртежа. Како наводе истраживачи, предмети за које се раније сматрало да су „биолошки тихи“ показали су се као својеврсне живе архиве окружења у којем су настали и људи који су с њима долазили у контакт.
За разлику од славних дела попут „Тајне вечере“, чија је ДНК готово у потпуности уништена због бројних рестаурација, цртеж „Свето дете“је изабран јер су на њему релативно добро очувани отисци прстију.
Мешавина трагова ДНК
Научници су веома пажљиво, благим брисањем ивица цртежа, прикупили биолошки материјал. Анализа је открила сложену биолошку слику: ДНК стабала наранџе која су расла у вртовима породице Медичи у Тоскани, трагове разних микроорганизама, али и људску ДНК слабијег квалитета.
Иако још није могуће са апсолутном сигурношћу тврдити да људска ДНК припада самом Леонарду, утврђено је да потиче од мушкарца, захваљујући маркерима Y хромозома. Генетски потпис одговара групи која је честа на Медитерану, нарочито у централној и јужној Италији, укључујући Тоскану, Леонардову домовину.
Додатну тежину овом налазу даје чињеница да је исти или врло сличан сигнал Y хромозома пронађен и на 500 година старом писму које је написао један од да Винчијевих далеких рођака. Тај генетски потпис није пронађен на делима других познатих европских уметника из истог периода, што упућује на могућу заједничку мушку лозу повезану управо с предметима који су припадали Леонарду да Винчију.
Ипак, научници упозоравају да је реч о релативно честој генетској линији, што значи да ДНК теоретски може припадати и некој другој особи из Италије, која је током векова долазила у контакт са цртежом.
Због тога LDVP планира да прикупи додатне узорке са других дела и предмета за које се са великом сигурношћу зна да су припадали Да Винчију, као и да резултате упореди са ДНК потврђених живих потомака његове породице.
Истраживачи су готово десет година посветили реконструкцији породичног стабла да Винчија, које сада поуздано сеже до 1331. године, а недавно су идентификовали и неколико живих потомака.
Да Винчи сликао прстима
Стручњаци сматрају да посебно обећава чињеница што је Леонардо често користио прсте приликом сликања, што значи да би ћелије његове коже могле да буду заробљене у слојевима боје.
Такви налази могли би значајно да допринесу аутентификацији његових дела. Поред тога, потврђена ДНК могла би да отвори врата и дубљем разумевању његових изузетних способности.
Познато је, на пример, да је Да Винчи перципирао свет другачије од већине људи: док просечан људски мозак обрађује визуелне информације брзином од 30 до 60 фрејмова у секунди, верује се да је он свет опажао брзином од око 100 фрејмова у секунди, што би могло да објасни његову јединствену способност посматрања и анализе.
Крајњи циљ пројекта је потпуна реконструкција Леонардовог генома и потврда његовог последњег почивалишта.
Верује се да су његови посмртни остаци сахрањени у малој капели у долини Лоаре у Француској, али међу историчарима не постоји сагласност око те тврдње. Због тога истраживачи тренутно раде и на ископавању породичне гробнице да Винчијевих рођака у Италији како би прикупили додатне генетске податке.
Председник пројекта, Џес Осубел са Рокфелер универзитета, изјавио је да је „праг већ пређен“ и да је успех пројекта сада неизбежан у смислу методологије и научних алата. Еволуцијски биолог С. Блер Хеџиз, који није учествовао у истраживању, оценио је да је ДНК пројекат Леонарда да Винчија „вероватно најтежи циљ који постоји“ у области истраживања древне ДНК, али је истовремено похвалио импресивне кораке које тим предузима.
Истраживачи закључују да су знања и технике развијене током овог пројекта створиле чврст референтни оквир за откривање биолошких потписа на древним уметничким делима и историјским документима, који би се у будућности могли применити и на истраживање других великих личности из прошлости.
