Народњаци, чувајте се!

Првог дана нове године, други пут заредом, маестро Бојан Суђић са Српском филхармонијом престоници приређује сјајан доживљај у реновираној дворани Сава центра. Новинска вест би гласила да су на двосатном репертоару, осмишљеном као празнично путовање око света, била дела популарне класичне музике, композиције великана као што су Штраус, Росини, Бизе, Чајковски, Хачатуријан и Бородин, наших Христића и Ивановића, али да се, затим, у наредном делу програма, врло вешто и готово природно уклопљено, нашло места за симфонијски обрађену музику далеких делова земаљског шара: Аргентине, Мексика, Бразила и Кариба. Но, ту музичким бравурама није био крај: следио је врхунац у ком је главна рола била намењена српској музици, како етно-музици, уз незаобилазну хармонику, гусле и фрулу, тако и популарној музици оличеној у песмама које певушимо свакодневно. Кад је о том последњем делу концерта и о нашој музици реч, уз питање могу ли се замислити једна без друге, наравно да се на сцени, под пуним светлом рефлектора и дуготрајним аплаузом као последицом емоција које је изазвала, нашла и ромска музика, судбински повезана са српском, јер, како нам Џони Штулић одавно отпева: „Ми смо људи Цигани, судбином проклети...”

У новинској вести би се још салвама похвала писало о бравурозном маестру Суђићу, који сву ту силу извођача на сцени, инструмената, мелодија, хармонија, звукова и ритмова држи под невероватном контролом и постиже управо оно што су, стварајући их, на уму имали побројани и непобројани композитори. Вероватно чак и више. Можда би најбољи доказ за наведено било да се, у за то предвиђеним тактовима, целом двораном кристално јасно распростирао тихи звук сићушног триангла.

Интернационализам и космополитизам

Новинар који пише о концерту би, без икакве сумње, хвалоспевима коментарисао солисте: Бојану Пековић на гуслама, Неду Николић на фрули, Дејана Јовановића на хармоници, изванредне теноре Душана Свилара и Синишу Радуна, који су српској уметничкој музици на понос, као, уосталом, и самог маестра Суђића, који није оклевао да им се у непоновљивим аријама успешно придружи, те Зејну и њену десетогодишњу ћерку Кјару, о чијем певању најбоље сведоче сузе многих из публике, али и из оркестра. И на крају, када је о оркестру реч, новинар не би пропустио да напише како га чине врхунски музичари увежбани до савршенства, који, стога, на сцени напросто речено уживају, који музику дубоко и до танчина осећају с несумњивом способношћу да то осећање, кроз бриљантно извођење, пренесу на слушаоце. Не би пропустио да напише да је то састав који са диригентом и публиком дише као један.

Уз констатацију да су тог 1. јануара 2026. била распродата два концерта, предвечерњи и вечерњи, да им је укупно присуствовало око 8.000 људи, новински чланак био би приведен крају. Међутим, баш с овом на први поглед споредном вешћу, мој текст почиње.

Свечана дворана Коларчеве задужбине, као што знамо, има око 800 места, што ће рећи да је Суђићева публика нахрлила у Сава центар у броју који би је десетоструко дупке попунио.

Штавише, бројка од 8.000 посетилаца добрано би озарила лица организатора данашњих фудбалских утакмица или политичких скупова, а посебно концерата – бићу слободан – неуметничке музике који се најчешће одржавају у Београдској арени. У вези са овим последњим не треба изгубити из вида сву пропагандну машинерију која их прати, билборде на којима су рекламирани по целом граду и промоцију у готово свим електронским медијима, а што конкретно има као последицу то да смо принуђени да којекакве баналне рефрене слушамо у јавном простору неколико пута дневно. Ништа од тога маестро Суђић и Српска филхармонија нису имали на располагању.

Дакле, поносили се ми тиме или не, наша престоница је деценијама уназад, жаргонски речено: откако су „победили народњаци”, градила свој имиџ управо на, да је опет назовем, неуметничкој музици и свему што је прати. Описана посећеност као врхунско кладионичарско изненађење, скупа с чињеницама о квалитету извођења и околности да Суђићев концерт извесно прераста у озбиљну традицију, сада, изгледа, почињу озбиљно да прете том и таквом имиџу.

Звучаће необично, али главни адут за наведени подухват и, наравно, успех у њему, супротно од претходних изгубљених битака урбаног звука оличеног у џезу или року, крије се сада у једној финој разлици коју је Аристотеловим методом својевремено суптилно препознао највећи српски философ, проф. Михаило Ђурић. Да куриозитет буде већи, до овог сазнања он је дошао управо у време када су поменути народњаци славодобитно побеђивали у својим биткама по крцатим стадионима и задимљеним спортским халама, а које се, опет, неким чудом или можда услед зле намере, сасвим подудара с временом у коме је он, због таквих философских и других открића духа, од стране комунистичке југословенске власти био одстрањен с факултетске наставе, сваковрсно прогоњен и на крају осуђен на двогодишњу робију.

Дакле, уважени проф. Ђурић писао је о разлици између, с једне стране, интернационализма – у коме се, уз грубо и потпуно ниподаштавање сопствених достигнућа и креације других „напреднијих” народа, њихове „моде и пароле”, како их назва Црњански, прихватају и усвајају без икакве резерве и промишљања; и, с друге стране, космополитизма, у коме, као у начину комуникације и културном обрасцу, учествују сви креативни људи и народи добре воље и намере који, поштујући своје и, на првом месту, доприносећи његовом стварању, уједно учествују у свеукупној људској култури или – како би то професор ученије формулисао – логосу.

Фруле и гусле после Росинија

Описана идентитетска дистинкција, није тешко закључити, чини бит Суђићевог концерта, скупа с прелепим ћириличним логом Српске филхармоније, по коме је препознатљива у целом свету. Идентитета ради, такође, овај изванредни концерт започет је бечким валцерима, тачно с места с ког је пре 112 година војска земље из којих потичу сурово и без милости бомбардовала цивилни Београд, тада с друге стране реке Саве. Како ће, стога, после Росинијевих арија зазвучати фрула и гусле уз наше изворно народно певање? Поносито! Изванредно!

Како ће се након Бородиновог „Кнеза Игора” у програм уклопити „Пјесмо моја”? Још и боље!

Хоће ли „Ђурђевдан” засметати Чајковском, Христићева „Грлица” Хачатуријановој „Игри мачевима”? Нимало!

И на крају, опет тај, да се нашалим: бомбардер Штраус, али сада насупрот Биничком, агоне који за хераклитовску последицу имају да концерт започне „На лепом плавом Дунаву”, а заврши се онако како се у логосу космополитски једино може и мора: „Маршом на Дрину”. Тријумфално!

Добијена битка не значи добијени рат, о чему је писао велики Сун Цу, и зато: народњаци, чувајте се!