Да ли знаш да те волим, Београде

„Ви сте свирали са дадом Топићем ? – питање је које ниједан новинар није пропустио да ми у интервјуима постави”, рекао је председник САНУ Зоран Кнежевић придруживши се ћаскању са легендом рок-поп сцене на просторима бивше Југославије, док су припремали мали заједнички наступ на предстојећем фебруарском певачевом јубиларном концерту, најављеном у МТС Дворани.

Дадо се на то надовезао: „А ја сам поносан сам на то што сам свирао са јединим астрономом са Балкана по ком свемирске  комете, чак две, носе име. Почели смо с гитаром кад смо уписали први разред гимназије у Осијеку, тада нисмо знали ни два акорда, али је у време Стоунса и Битлса свако желео да постане музичка звезда, те сам групу назвао 'Ђавољи еликсири'. После три године, Зоран је кренуо другим путем, гитариста Јосип Бочек и ја смо остали на музичкој стази и испоставило се да је свако направио прави избор”.

А тај пут се, после успеха осјечких „Динамита” у којима је убрзо после гимназије  заменио певача Кићу Слабинца, након њихове прве свирке у Дому омладине већ 1969. наставио у Београду, када га је Корнелије Ковач препознао као певача који може да замени Далибора Бруна.

-„У 'Корни групи' започела моја каријера у Београду у ком су ми се догађале најважније ствари у животу. Са Батом Ковачем сам почео и да компонујем музику и имали смо заједнички хит 'Прво светло у кући број 4', те сам написао и 'Жена је лука, а човјек брод'... Компонујући песме сам потом 1971. и основао групу 'Тајм' у жељи да почнем и интернационалну каријеру. Албум 'Живот у чизмама са високом петом' смо и снимили у Минхену. Након војске 1976. сам и отишао у Лондон  и свирао као басиста у групи 'Фондејшнс'. Кад сам се вратио, обновили смо Тајм са Крис Николсом из те групе и 'избацили' смо велике хитове. Са Николсом сам свирао потом на редовним журкама Дома омладине, пратили смо Здравка Чолића на турнеји, певао сам и на синглу „На Балкану” групе 'Смак', а онда,  низали су се фестивали, док нисам стигао и до 'Југовизије'. Зато сам одлучио да шест деценија на музичкој позорници обележим у граду за који сам посебно везан, у дворани некадашњег Дома синдиката у којој сам и одржао свој први концерт, и то са људима са којима сам имао посебне, бриљантне другарске и музичке тренутке, али помињући и оне који нису више међу нама. Концерт је времеплов једне сцене на просторима на којима је музика упркос раздвајању људи увек само спајала, и он је почетак велике турнеје по региону”, најављује. „Ако ми доктори у овим годинама дозволе”, додаје смејући се и тврдећи да га у том подухвату „држи” назив концерта – по његовој легендарној песми – „За који живот треба да се родим”...

Заљубљен у „Принцезу”

Питамо како је у настао мега хит „Принцеза” са београдском певачицом Слађаном Милошевић, једна од најупамћенијих песама са такмичења за одлазак на Песму Евровизије – иако на тадашњој „Југовизији” због такозваног „југословенског кључа” није прошла даље, бар како потом пишу критике.

„Тих осамдесетих свирао сам у иностранству. После распада моје групе, мислио сам да ћу тамо и да останем, кад ме је звао композитор Сања Илић да хитно дођем у Београд да са Слађаном Милошевић снимим хит за 'Евровизују'. Питао сам изненађено да ли је вредно да се зато вратим и ко је уопште Слађана, на шта ми је послао њену слику и снимке. Ја сам се одмах заљубио и долетео у Београд”.

Како прича, док су наступали и снимали, непредвидиве нарави, Слађана му је једном рекла да чим она у стану нема више свежег цвећа, то може да значи да више није ' у зениту пажње'. Од тог дана кад год би ишао код ње, улазио је са огромним букетом свежег цвећа.

„Једног дана је, међутим, узвикнула с врата:  'Опет ти са огромним букетом?!'. На то сам је, збуњен, подсетио шта је рекла, те смо се смејали на то шта ће мислити сутра”, открива певач који је након пресељења, живота и снимања у Аустрији деведесетих, на фестивалу у Будви 2003. поделио прво место са српским певачем Сашом Матићем, затим, 2007. представљао Хрватску на „Еуросонгу”са групом „Драгон флај” и вратио се опет „Београдском пролећу” – прошле године на београдском фестивалу освојио је од публике друго место, за песму „Слободан човек”.

На питање колико је за његову инспирацију важна слобода и да ли је могуће да је велике музичке звезде имају, он каже: „Сваком човеку је слобода важна, али као појам у музици постаје битна у Америци након завршетка рата у Вијетнаму, нарочито за 'децу цвећа' на концертима Боба Гелдорфа. То је био тренутак када су људи схватили да слобода није само појам, већ нешто што може да се досегне само ангажовањем у друштву. Интернет се срећом брзо касније развијао, тако да данас имамо сасвим јасан појам шта је то слобода. Међутим, када тај појам пренесемо у свет нас музичара, он значи бити искрен према себи и својим емоцијама, а то је најтеже, јер углавном подлежете томе шта ће колеге и критика рећи. Али, музика је најлепша уметност на свету, јер је то привилегија да вам судбина пружи шансу да уживате у песмама које су израз једног тренутка и слободног доживљаја самог себе. Због тога људи и даље  иду на концерте музичара које воле. Зато ће овај концерт у Београду за мене бити најважнији у животу”, каже с много жара и очекивања у очима вођа садашње групе „Тајм афтер тајм” (Време после времена) која је недавно објавила албум „Поново на цести”.

Он подсећа да је управо у Београду и нашао своју супругу Мирјану, као и на то да је за БУМ фестивал у дворани „Пионир” 1976. компоновао култну песму југословенске блуз-рок сцене „Да ли знаш да те волим”, због које девојке нису остајале равнодушне где год се и издалека Дадо појави. Нама открива да је инспирација за текст била његова средоњошколска љубав:

„Записивао сам гдегод стигнем песме још у школи, не слутећи да ће неки текстови постати једном хитови. Ову песму сам посветио првој девојци у коју сам био заљубљен, али она према мени није гајила никаква осећања, те су стихови остали сакривени у школској свесци. Када је требало да направим хит за фестивал ПГП-а на ком су учествовали „Парни ваљак”, „Тешка индустрија ” и други највећи рок бендови,  сетио сам се да ми треба неки искрени стих. У личним патњама и премишљањима и настају најбоља дела. Да ли знаш да те волим, поново ћу отпевати Београду”, обећава нам на крају.

Југословенски Мик Џегер

На концерту ће са Топићем наступити и наш прошлогодишњи учесник „Еуросонга” Принц од Врања или Стефан Здравковић и заједно са Дадом отпевати песму „Молитва”. Здравковић каже: „Као клинци сви смо желели да будемо Дадо Топић за нас музичаре југословенски Мик Џегер. Значи, не само због гласа, неко и због форме у којој је увек. У ставу с бас гитаром, још изгледа као најсрпемнији на свету. Да ми је неко причао да ћу певати с њим не бих поверовао, док ми није пришао на охридском фестивалу и рекао да жели са мном да пева. Сан се остварио”.

„Неоседлани” и „Македонија”

 Познати музичар Дејан Цукић нам је испричао: „Ишли смо на неки концерт више група давно у Македонију. Цариник је био згранут колико је клавијатура у аутобусу – путовали су са нама и Владо Правдић и Синан Алимановић. Тражио је посебне потврде за пренос инструмената. Рекли смо да их немамо и љутито је упао да поброји инструменте. Кад је  угледао Даду иза ког сам седео, изненадно је устукнуо и зауставио дах. Таман кад смо помислили да је то због песме „Македонија”, подигао је прст и узвикнуо „Неоседлани!” Топићев албум – збир песама о критичном Југословену који тражи срећу у иностранству и на крају схвата вредност своје земље – већина коментатора није волела и многи су пропустили да га слушају. Тај македонски цариник је још рекао да му та плоча значи све, што говори да је све што је Дадо урадио стигло до људи”.

Подсећање на „Флојда” и „Бољи живот”

Београдски концерт 19. фебруара биће и подсећање на мелодије које је за наше познате филмове Топић певао или компоновао. На првом месту то је песма „Флојд” Зорана Симјановића, написана за улогу Драгана Николића у филму „Национална класа” Горана Марковића. Затим, мелодије за серије „Бољи живот”, „Љубав и мржња”, као и музика за „Игру судбине”. Дадо открива: „Ди-џеј Змија направио је римејк песме ‘Флојд’ и у тој сценографији, ја ћу бити само статиста”.