Спој традиције и савременог живота

Прву регионалну награду за архитектуру „Фондације Миленије и Дарка Марушића” поделила су два ауторска тима. Награда за најбоље архитектонско дело уручена је, у Дворани културног центра Београда, представнику „Садар и Вуга” ауторског тима, који је у сарадњи са архитектама тима „Грегорц – Врховец” и студија „Криштоф”, пројектовао стамбену зграду „Елипса” у Љубљани. Такође, прва награда је додељена и представнику тима „Деклева – Грегорич” за „Двојну алпску кућу” звану и „Близнакиње”, у Крањској Гори.

Како је у образложењу доделе признања словеначким пројектантима истакла као председница жирија Миленија Марушић, циљ Фондације чија је она и управница је да у архитектури на тлу бивше Југославије промовише „флексибилност и здравље у становању”, као вредности које омогућавају „проток људи, ваздуха и светла”.

Како додаје, стан није само простор иза кућног прага, већ обликује јавни живот и заједницу. Архитектура захтева љубав, посвећеност и одговорност, каже. У образложењу награде за зграду чија је основа у облику елипсе, навела је да се пројектантски тим суочио са великим изазовом. „Њихово решење поништило је ову ригидну форму стварањем таласастих балкона према зеленилу на јужној страни, док са северне зграда има сасвим другачије лице: мирни, компактни волумен са дубоку усађеним лођама, директан је одговор на традиционалну фасаду непосредног суседа. Балансирајући између поштовања контекста и сопственог идентитета, ова стамбена зграда претвара урбанистичка ограничења у архитектонску предност и може да се схвати као показна вежба о јединству стамбеног простора”.

Петко Грабљич је у име награђеног ауторског тима за „Политику” објаснио да су пројектанти, у складу са урбанистичком позицијом зграде на једној од централних градских улица  – Рошкој, целу страну зграде окренуту ка центру пројектовали са унутрашњим балконима, док се на јужној страни „зграда отвара према потоку и према брду Головец, због чега су терасе избачене напред”. То јесу свакако скупљи станови, али су сви у згради, како тврди, типски генерално занимљиви. Има и дуплекса, а на врху су станови са већим терасама. Објекат је једноставне конструкције која омогућава флексибилност распореда унутрашњих  целина. „Дуплекси су резултат могућности да станове ширимо не само хоризонтално, већ и вертикално. То даје атмосферу 'занимљиве стамбене фамилије'. На последњом спрату су само три стана у центру 'елипсе'. Укупно је на уском градском простору смештено 940 квадрата, са 64 стана на седам спратова. Унутрашњи улаз зграде заснован је на идеји да се створи утисак како се улица наставља у амбијент пријатан за становнике”, како каже и додаје:

„Станови су различити по броју соба. Кад имате јасну, чврсту и штедљиву конструкцију у простору, лако је играти се као архитекта. Желели смо да истражимо флексибилну организацију простора и додамо му ,богату секвенцу' атмосфере у дому, уз пуно поштовање историје и окружења”, каже млади архитекта који је захвалио жирију за „неговање ширег разговора о становању у нашем региону који је фондација Марушића подстакла ”, истичући и да је ова награда посебно драгоцена „зато што се бави тиме како људи заиста живе и како простор може да подржи свакодневни живот и заједницу. „Реч је о континуитету, одговорности и о будућности становања”, истиче.

Алпске близнакиње

У образложењу награде за „алпске близнакиње” жири наводи: „Реинтерпретација традиционалне планинске куће представља одговор на нове услове живота у којима границе између примарног боравишта и куће за одмор постају све тање. Кућа, иако смештена на изузетно стрмом терену, има изванредну комбинацију интимности и отворености ка спектакуларном алпском пејзажу. Градација простора – од отвореног приступног балкона преко кровом наткривене терасе, до великог прозора дневног боравка – ствара визуре које кадрирају пејзаж попут објектива камере. Простор је екстремно ефикасан за кретање кроз 'кружну везу', а без иједног квадрата вишка. Ова двојна алпска кућа тако постаје тихи одговор на несигурности савременог живота. У питању је архитектура која не прави разлику између свакодневног и повременог, између рада и одмора, урбаног и руралног, већ се све категорије стапају у јединствено просторно искуство прилагођено флуидности савременог живота”.

У име архитектонског пара Деклева – Грегорич, односно у своје и име своје супруге Тине, Аљоша Деклева за „Политику” каже:

„Почели смо да радимо пројекат за пријатеља који је хтео да на свом стрмом плацу има две куће, од које би једну ставио на тржиште као занимљив пројекат. Пристали смо на ову дивну, али дивљу локацију, под условом да пројектујемо две потпуно идентичне куће. У Крањској Гори и уопште Горењској области нове куће не уклапају се међусобно као целина, јер су све различите. Хтели смо да покажемо урбанистички  како може да изгледа једно ново алпско насеље у ком се куће стилски слажу једна с другом. Оне имају и традиционалну стреху типичну за горењски тип куће у брдима. У Алпима је одвајкада типичан кров од тесаног дрвета, а опет, хтели смо да овај дом буде прилагођен савременом животу. Тако је тај кров мало одвојен од објекта и на таквој је конструкцији да на фотографији изгледа као да лебди над кућом. Испод њега , зими може да се уз котлић седи, а лети је на 35 степени проводник ветра који нам чини дан пријатнијим. Али, треба знати да таква стреха и њени делови морају да се мењају на 20 година. Тај приступ да је одржавање саставни део живота једне куће, нарочито на планинама где има снега и тешких временских услова, мора да постоји”, како прича.

Он додаје још: „Стреху смо продужили ка земљи, јер је у Алпима принцип да кров штити људе који радећи пролазе около, а и саму кућу. Традиција је и да собе за спавање буду у приземљу где је хладније, док топлота која се пење горе, греје дневни боравак”.

Како је додао, двоспратнице од по 135 квадрата нису на овој стрмини повезане ни баштом нити ичим, а одају утисак урбанистичког насеља.

 „Као брачни пар и партнери у бироу, супруга архитекта и ја проводимо 24 сата заједно. То има своје изазове, али и доноси резултате”, открива. После завршетка факултета за архитектуру у Љубљани, Аљоша и Тина су следећи заједничку љубав, образовање наставили на постдипломским студијама у Лондону, што је променило њихов живот. Стекли су као пријатеље значајне пројектанте и постали део интернационалне мреже. Направили су једну хавајску кућу на острву Мауи, урадили су недавно и нацрт за кућу у Порт Таузенду код Сијетла, а управо 'завршавају' кућу с погледом на Тршћански залив.