Ово се ваља, а оно доноси несрећу
Уочи разних празника друштвене мреже и медије преплављују наслови попут „данас никако не ради ово”, „ова боја значи невољу”, „молитва коју морате прочитати”. То су нови савети верницима, који немају много везе са стварним народним обичајима, већ с трком портала за „кликовима”, кажу етнолози
„Сто села – сто обичаја”, изрека је која се употребљава да опише разноликост и богатство наше народне традиције, али и да укаже на разлике које постоје од места до места. Захваљујући интернету оно што је некада било локално, данас је глобално, или бар национално. Довољно је обичај из једног краја поставити на портал и он ће се наметнути као неко универзално правило иако то није. Па ће се једни чудити, други се крстити, а трећи га прихватити здраво за готово.
Друштвене мреже су утицале да се наш свакодневни живот мери брзином кликова. Тако и празници често добијају значење на основу тога шта је „трендинг”. Важно је у мору информација пробити се на тржиште по сваку цену, па то понекад изгледа као скрнављење верских празника.
– Данас се, више него икада, сусрећу два света – онај архетипски, који је дубоко укорењен у традицији, и овај савремени, дигитални, у којем је све доступно као на длану. Али управо у том судару дешава се и највише неспоразума, објашњава етнолог др Весна Марјановић, која више година истражује народна веровања и календарску праксу у Србији, а однедавно је и ауторка „Српског народног календара”.
Ово мораш ради урока
Истовремено с порастом интересовања за традицију, на друштвеним мрежама појавила се читавa „виртуелна моралност” – нови систем правила који обећава идеалан поредак и упозорава на последице ако се од њега одступи. На „Фејсбуку”, „Инстаграму” и порталима свакодневно се могу видети поруке које више личе на рецепте него на стварна народна веровања: шта „не сме” да се ради на празник, шта „мора” да се прочита, које је поступке „Бог опростио, а које никако не прашта”.
Такви садржаји, мада често наизглед безазлени, стварају осећај да постоји један идеалан модел понашања – и слика „грешника” ако се он не испоштује. Управо зато се страх од грешке, казне или лошег исхода брзо шири интернетом. Уместо разумевања традиције као живог, променљивог система, многи усвајају медијски конструисану верзију обичаја, која се представља као једино исправна.
До деведесетих година 20. века народни обичаји егзистирали су углавном на селу, у препознатљивом облику. У урбаним срединама многи ритуали били су готово напуштени, а црква је, подсећа др Марјановић, често проглашавала народна тумачења „сујеверјем”. Ипак, с крајем осамдесетих и распадом бивше државе, национална и духовна питања добијају нову снагу, а уз њих и интересовање за старе обичаје.
– То је био тренутак великог повратка традицији. Али највећи заокрет десио се када су медији – прво телевизија и штампа, а потом и интернет – почели да масовно производе садржаје о празницима – истиче наша саговорница.
У раним телевизијским емисијама свештеници су тумачили хришћанске празнике, док су етнолози приказивали слике прошлости из научне литературе 19. века и теренских истраживања. Међутим, како је медијски простор растао, тумачења су постајала све поједностављенија, често на уштрб аутентичности.
Др Весна Марјановић указује да је сензационализам новонасталих медија највећи уочи великих празника. Тада друштвене мреже преплављују наслови ʼданас никако не ради ово’, ʼова боја доноси несрећу’, ʼмолитва коју морате прочитати’. – То су нови рецепти за понашање и немају много везе са стварним, историјским обичајима – тврди она.
Честе интернет препоруке попут „не укључујте веш машину на црвено слово” или „баците секиру ка небу против олује” део су онога што наша саговорница назива ретрадиционализацијом – оживљавањем архаичних пракси које понекад нису упражњавали ни наши преци.
На питање да ли су нови медији више помогли или одмогли разумевању традиције, она даје нијансиран одговор:
– Они су несумњиво отворили простор за ширење знања и обнову интересовања. Али су истовремено омогућили и манипулацију – друштвене мреже обожавају сензационалност. Ствара се идеализована, често механизована слика прошлости, у којој се људи плаше да не погреше.
Како онда приступити традицији данас?
– Пре свега – рационално и с поштовањем. Добро је знати како су живели наши преци, али само уколико разумемо њихово време, услове и потребе. Сасвим је у реду да се човек данас духовно опусти уз празник, у кругу породице или блиских људи. Традиција се мења. Она никада није била фиксна категорија, већ динамична, прилагодљива – поручује др Марјановић. Обичаји су одувек били флуидни: мењали су се, прилагођавали, понекад одумирали, а понекад се поново појављивали када за то постоји друштвена потреба. Данашње дигитално оживљавање давно напуштених пракси често нема везе с њиховим првобитним значењем. У виртуелном простору митологеме се повезују са савременим потребама за сигурношћу, исцељењем, спасењем или потврдом припадности, па се помоћ тражи у виду „онлајн рецепта” за живот. Медији то, наравно, радо користе како би проширили утицај и привукли публику.
Трагање за идентитетом
Тако је бег у дигитални свет постао део трагања за идентитетом. Људи желе да се повежу с коренима, да пронађу стабилност у несигурним временима, али често добијају идеализовану или искривљену слику прошлости.
– Управо зато, у текстовима „Српског народног календара” за 2026/7534. годину наглашена је потреба да се традиција посматра у контексту – уз разумевање времена, простора и услова у којима су живели наши преци. Ако то није могуће, онда је најбоље ослонити се на лични осећај, рационално тумачење празника и на потребу да се празник доживи као тренутак мира, духовности и блискости с најмилијима. Традиција је највреднија онда када нас не плаши, него обогаћује – поручује Весна Марјановић.
Босиљак у пићу штити од зла
Као илустрацију начина на који друштвене мреже претежно младим нараштајима приближавају верске празнике, етнолошкиња Весна Марјановић је издвојила неколико наслова без истицања портала с којих су преузети. „Божић се слави три дана, а ево шта се ради с бадњаком…”„Сутра је Савиндан: Према обичајима ову боју никако не треба носити, јер доноси несрећу…”
„Сутра славимо Петровдан: Он је светац који држи кључеве од раја, а наши преци су веровали да једну ствар не прашта…”
„Сутра је Огњена Марија чувајте се гнева ове…”
„Симболика коју носи босиљак на Велику Госпојину: старо веровање каже да треба да ову биљку ставите у јело или пиће да се заштитите од зла…”
Вечера на поду солитера за бадње вече
– Када видите да неко у стану у солитеру поставља вечеру на под за Бадње вече јер је то ’правилно’, онда схватите да се не ради о традицији, већ о интерпретацији произведеној у медијима – истиче ауторка „Српског народног календара”.
Иако су такви садржаји често за критику и неутемељени у правом веровању, иза њих стоји разумљива људска потреба. Каква?
– Младе генерације, посебно оне које су одрасле у дигиталном окружењу, траже идентитет. Породичне везе су се промениле, а многи су изгубили контакт са срединама из којих потичу. Интернет зато постаје место потраге за коренима. У кризним временима – а последње деценије су за многе то управо биле – људи се често окрећу духовности, било у цркви или у народним веровањима. Често се може чути реченица ʼко верује, њему и помаже’. То је дубоко укорењена тежња ка сигурности – истиче Весна Марјановић.
