Аки се враћа кући

Да вам представим Акија, урбану легенду читавог нашег комшилука, а могло би се рећи и шире. Необично омиљен код деце и одраслих. Чистокрвни јазавичар, поклон од мог пријатеља Лазара Стојановића. Стар две године. Очи само што не проговоре. Сјајан пас, мирне нарави, длаке лепше од било које свиле. Сваког пролазника срдачно поздрави из дворишта и сваки пут, као по неком неписаном правилу, измами по неку дечју ручицу која га помази преко ограде.

Међутим, не лези враже, у последњих неколико месеци постао је несташан. Побегне из дворишта без икаквог повода и разлога и врати се након неколико сати блејања испред Вулетовог маркета, у центру села. Углавном, хода узбрдо достојанствено, више трчкарајући и не обраћајући нарочиту пажњу на пролазнике, али ни на велики број напуштених керова луталица, којих је пуна Сремчица. Виде и они, ваљда, да је сићушног раста, као и газда, мало се омиришу, по старом кeрећем обичају и свако настави својим путем, мада су и њихови путеви готово на истоветан начин непредвидиви као што су и наши. Мислим човечији.

Пре три дана, стицајем околности, и из једино њему знаних разлога, одбио је да са женом уђе у аутобус и утекао у Липовачку шуму, управо код окретнице 511-це. Никада пре тога није био тамо, а од нашег дворишта до окретнице, према мом паметном сату, има тачно пет километара.

Скоро да сам изгубио сваку наду да ћемо се икада више срести, упркос томе што ме је зет Драган тешио речима: „ма, вратиће се он”.

Након три дана и три ноћи, ето Акија у дворишту. Каже ми жена „вратио се Аки”. – „Немогуће”, узвраћам са неверицом.

„Снимила га камера”, каже ми жена.

Сјурим се низ степениште до дворишта, а он покајнички, али по старој навици и у његовом маниру, испружа врат и главу да га мазим. Излив обостраних емоција, а након тога славље уз богату порцију свеже воде и хране за људе. Гранулама нешто није склон, што и не чуди. Ко зна од чега их праве. Као и ову нашу.

А сада идемо и Аки и ја да спавамо.

Лаку ноћ, пријатељи моји.