Веза са стварношћу
Има људи који се жале што нису рођени у неком другом времену – мисле да би им тада било лакше. То је заваравање
Свако од нас има своје време. Време у којем би требало да учини оно што се од њега очекује, због чега је упућен у овај свет. А пред сваким је одређено позвање.
Пред човеком је да чини оно што до њега стоји, што је његова дужност да чини, у датом му времену. А да ли ће, колико и како чинити, то је – исказ његовог духовног бића, одраз његове воље и образ његовог опредељења. По томе, шта, колико и како чини, или не чини, показује се ко је какав човек.
Човек сам свој лик исцртава.
Понашање сходно приликама
Има људи који се жале што нису рођени у неком другом времену – мисле да би им тада било лакше, или да би били у прилици да нешто више постигну. То је бежање од стварности. У сваком времену човек може да се искаже. И свако је рођен баш онда када је требало да се роди, сходно приликама и задацима који следе. На њиву се упућује онолико људи колико је потребно да је обраде; војска се ствара и спрема по мери рата који се очекује; пред сваким је неки задатак...
Од човека зависи колико ће се он посветити задацима који пред њим стоје. Делом или неделом својим сваки човек даје тон слици света којем припада.
Овде већ помињани мој стари комшија Васо, уобичајено, по повратку из школе пита ме: „Шта сте данас учили?” Рекох да смо учили о свету, о планети на којој живимо... „Шта каже учитељ, колико данас има људи на Земљи?”, прекиде ме с новим питањем. Одговорих: „Четири милијарде.” Тада је толико људи живело на Земљи. А он ће на то: „Знаш ли ти да за сто година никог од њих неће бити?!”
Као и свако дете, у том малом узрасту, не размишљајући даље од онога што му се каже, забринух се на те његове речи. Он поћута мало, па вели: „Ретко ко да поживи више од сто година.” И тек тада схватих шта је хтео да каже: Једни одлазе, други долазе. Наше је само оно што у датом нам времену учинимо.
Како и колико ћемо чинити зависи од тога како се поставимо, прихватимо стварност у којој се налазимо, и колико се посветимо дужностима својим. Опште заповести, свим људима дате, упућују на то шта је добро чинити, њима се казује шта је дозвољено а шта није дозвољено чинити. Али, при том, нема изричитог правила о томе како се у појединим животним ситуацијама мора поступити, јер би се тако поништавао тај велики дар човеку дат – слобода. Човек сам одлучује шта, колико и како ће чинити. По слободи његовој, следи и одговорност његова.
Сходно приликама, следи и пут до циља. С тим што циљ не оправдава сваки пут којим се до њега стиже. Часни циљ не оправдава нечасни пут.
Поучан пример о томе како на частан начин користити прилике да се дође до часног циља налазимо у „Делима апостолским”, где се говори о Павловом боравку, у пролазу у Атини, док су житељи овога града приносили жртве идолима. Чувши да Павле проповеда Јеванђеље о Исусу и васкрсењу, узеше и одведоше и њега на Ареопаг, говорећи: „Можемо ли знати каква је та нова наука коју ти казујеш?”
А Павле ставши насред Ареопага рече: „Људи ,Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме беше написано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповедам.”
И онда одржа проповед о Исусу Христу.
Поука патријарха Павла
На овај пример позивао се и његов много млађи имењак, патријарх српски Павле. Казује ми наш велики свети савременик, а што сам и записао у мојој књизи о њему: „Видите како је он (апостол Павле) ухватио везу са оним што јесте, са идолопоклонством, да би довео до онога што треба да буде. Да је он њима рекао одмах: ви сте незнабошци, идолопоклоници, лажним боговима се клањате... они би се дигли, отишли, не би имао коме да каже. Овако је он, не испод жита, него де факто ухватио везу са оним што је стварност. То није превара, то је хватање везе са оним што постоји.”
Прилике се мењају, па човек мора да их узима у обзир; не да би се сваком наметнутом моделу понашања прилагођавао, него да би и на блатњавом путу, којим у одређеној ситуацији некад и сам мора проћи, он чист остао, и са њега на чистину изашао.
Нема пресликаног модела понашања. Ако га има, онда ту нема личности. Зато је неприхватљиво изговарати се на нечији пут. Може се угледати, али не и копирати. Свет је покрету, прилике нису исте.
Људи пишу, држава доноси законе. Закони настају из живота, и потребно је да заживе у народу. Ако није тако, онда то нису закони, већ мртво слово на папиру. Живот није стихија, већ пут разумом вођен.
Кроз искуство човек се учи. Тако наш чувени прота Матеја Ненадовић у својим мемоарима записује: „У истом дану био сам силан пред царем и владарима, а увече понизан пред својим слугом.”
Све је лакше кад човек зна шта хоће, кад зна шта је добро.
