Крцко Орашчић срећу дели
Ушли смо у децембар и Нова година куца на врата. Славља се мењају под утицајем тржишта, али њихова суштина – радост, даривање и породична топлина – остаје непромењена, кажу етнолози
Још од почетка новембра сајтови и продавнице су почели да најављују празничне припреме. Огласи позивају купце да се спреме за Нову годину, а полице се пуне Деда Мразевима, новогодишњим вилењацима, патуљцима, па чак и Крцком Орашчићем, који је у последњих неколико година постао један од познатијих новогодишњих симбола.
Савремени културни токови не заобилазе ниједно уметничко дело, a посебно не бајке. Када завлада празнична еуфорија, на сваком кораку се сусрећемо са сада већ легендарним дрвеним лутком који је у ствари крцкалица за орахе – а у бајци претвара се у принца – Крцка Орашчића.
Из бајки на рафове продавница
„Вилењаци и Крцко Орашчић све су више присутни последњих година. Деци је то лепо, јер им улива слику о лепоти празника, мирноћи и чаролијама”, објашњава етнолог др Весна Марјановић.
Вилењаци су митска бића из германске и словенске митологије, често повезана са срећом, природом и магијом. Њихова појава у новогодишњим приказима зато није случајна, јер симболизују жеље, наду и радост, а присуство ових фигура у савременим продавницама и на сајмовима ствара чаробну атмосферу.
„Комерцијализација свих већих празника према годишњем календару је одавно присутна свуда уоколо. Потрошачко друштво у којем живимо захваћено је свим изазовима потрошње, посебно од почетка овог столећа. С обзиром на то да се током празника троши прилично, празнична симболика је заузела значајно место у потрошњи. Нарочито у понуди издвојених симбола и аксесоара”, каже наша саговорница.
Трговински ланци су ту прилику спретно искористили. Чоколадни Деда Мраз постаје обавезни поклон деци, док се у продајним објектима и на пијацама могу видети разни новогодишњи симболи – јелке, венци с црвеним повезом, имела и новогодишњи украси. Тржиште је у великој мери окренуто деци, па се нуде разне играчке и слаткиши у пакетићима, а понекад се може приметити и такмичење у томе ко ће купити лепши или богатији поклончић. Ова пракса присутна је како у градским, тако и у сеоским срединама, а комерцијални елемент све више обликује доживљај празника.
Наша саговорница истиче да нека уврежене представе о Божић Бати и Деда Мразу нису тачне. Посебно она да је Божић Бата лик дубоко укорењен у српској култури.
„Божић Бата је онај који корача, ʼбатаʼ – од бата корака, који куца на врата да се обележи долазак празника. У нашој традицији, честитари божићних празника били су коледари, а колективно честитање новог лета обављали су младићи стасали за женидбу, касније и деца оба пола”, објашњава Весна Марјановић.
У сеоским срединама северне Србије, односно Војводине, до друге половине 20. века, децу су даривали мушкарци маскирани у Светог Николу или у комбинацији Божић Бате и Деда Мраза, често прерушени комшија или блиски рођак. Тај дародавац, који „корача” и доноси дарове, био је део старе традиције код Срба граничара, али и симбол доласка празника у кућу.
– Социјалистичко друштво у Југославији, настојећи да сузбије јавне прославе Божића као религиозног празника, пребацило је многе обредне праксе на грађанску Нову годину. Тако је и хришћанског Божић Бату заменио Деда Мраз. Природни усмени обрасци преношења традиције делимично су прекинути, али сам ритуал даривања деце опстао је као универзални чин који обележава долазак новог живота и нове године, без обзира на временске и политичке околности – истакла је Марјановић.
Она додаје да је дошло време да прихватимо стару/нову појаву Деда Мраза и Божић Бате. Иако су осмишљени у савременом добу, ови ликови повезују нуклеусе друштва, као што је породица, али и осећање припадности одређеном друштву и духовном простору, што све заједно чини идентитет појединца и колектива.
Вредности и традиција
Комерцијализација празника, иако видљива на сваком кораку није уништила суштину празника. Напротив, она само додаје нови слој, кроз који се и даље прославља радост, блискост и даривање – вредности које стоје у срцу сваке традиције, и данас као и вековима раније. Новогодишњи и божићни симболи, истиче наша саговорница, било да су уведени из иностранства или укорењени у локалној традицији, на свој начин помажу људима да се повежу с прошлошћу и са својим најближим, чинећи празнике богатим, магичним и значајним за све генерације.
Свети Валентин и Ноћ вештица
„У комерцијалне празнике западне културе која је продрла и код нас убрајам и Ноћ уочи Свих светих, према календару католичке цркве 31. октобар, погрешно код нас преведена као Ноћ вештица, али и Дан заљубљених, односно Свети Валентин. Ово су празници повезани с католичким календаром, али имају дубље корене и повезани су и с нашом културом, што је само знак да смо и у прошлости били део старог европског друштва”, истиче саговорница „Магазина”.
Ипак, међу млађом популацијом ови празници су се одомаћивали у виду окупљања под „страшним” маскама – ноћ пред Дан Свих Светих или у виду срцоликих поклона и црвених предмета у међусобном даривању на Дан заљубљених. Они који су осетили нове потребе људи у савременом добу то добро искоришћавају и на тим симболичним предметима се остварују зараде. –То је психологија потрошачког друштва и тренд глобализације, али наша традицијска култура тиме није угрожена, већ се прилагођава потребама и времену у којем људи живе, сматра етнолошкиња.
Божић Бата и Деда Мраз као дародавци
Божић Бата и Деда Мраз су модерна отелотворења старих веровања и митова, с јаким утицајем хришћанства, посебно протестантизма.
„Дародавац – било да је Божић Бата, Деда Мраз или Свети Никола – потиче од нордијских и германских веровања, али и од античких обичаја даривања, и у срцу носи исту поруку: радост, пажњу и заједништво”, објашњава Весна Марјановић. Од зимзелених грана и медењака, до белобрадих фигура на коњу, дародавац је кроз векове пренео суштину празника – даривање као чин љубави и блискости, који повезује прошлост и садашњост.
