Ношена гардероба као први избор
Винтиџ и секoндхенд продавнице привлаче многе генерације из различитих разлога. Млади схватају да стара одећа штеди новац, а чува планету
У самом центру Београда, у Македонској улици, недавно је отворена винтиџ продавница намењена искључиво мушкарцима. Власник, Рус који се преселио у Србију, каже да је идеја настала из личне потребе: желео је квалитетну одећу из деведесетих, удобну и дуготрајну, али у Београду није могао да је пронађе. Решио је да сам отвори радњу у којој ће мушкарци сличних афинитета моћи да пазаре добро очувану гардеробу.
Цене су врло приступачне: одело бренда „Хуго Бос” продаје се за 8.000 динара, „Левис 501” фармерке за 6.000, фланелске кариране кошуље за 2.500, а уз то су у понуди и качкети, каишеви и други додаци.
Док смо разговарали, један младић је већ купио сако – његов први у животу, и то „Босов”, карираног дезена. Израз задовољства говорио је довољно.
Економска ситуација је вероватно пресудно допринела потражњи половне одеће, посебно код младих купаца, али овај избор има још један адут: људи не желе да буду исто обучени, као да су униформисани, што је тренд „брзе” моде.
Млади купци данас не траже само комад одеће – траже идентитет. Одећа с ознаком винтиџ, дакле нешто што је било квалитетно и брендирано, доказано и цењено и пре 10 и више година, неким људима пружа осећај јединствености и аутентичности. С друге стране, одећа купљена у секондхенд радњама представља приступачан начин да се експериментише са стилом, без оптерећења брендом и обликује сопствени визуелни изглед.
Овај тренд истовремено је и модни и друштвени: куповина половне одеће постала је вид еколошке свести, отпор брзој моди и подршка принципу да добра гардероба не мора бити нова да би била вредна.
Али, осим што нуди креативну слободу и економичност, овај микс прошлости и садашњости открива промене у начину на који размишљамо о моди – као ресурсима који могу да се користе дуже, паметније и одговорније. Управо ту, између жеље за лепим и потребе за одрживим, винтиџ и секондхенд налазе своју нову публику.
Мали лични чин одговорности
Оно што је посебно занимљиво јесте да овај тренд није настао као мода – већ као реакција. Генерација зед, узраста од 15 до 29 година, одрастала је у свету у којем се климатске кризе више не виде само у вестима, већ и у свакодневном животу. Информације о томе колико воде и енергије захтева производња једног памучног дукса или колико отпада настаје због „брзе” моде, за њих нису апстрактне бројке. Зато куповина половне одеће постаје мали лични чин одговорности: начин да се допринесе очувању планете, а да се не изгуби модни стил.
Истовремено, млади траже аутентичност. Масовна мода нуди све исто свуда – исте моделе, исте трендове, исте комбинације који се понављају на свим профилима друштвених мрежа. Винтиџ им нуди управо супротно: комаде који не могу да се копирају и који имају свој „отисак времена”. То је разлог зашто је трагање за винтиџ одећом постало попут авантуре – начин да се пронађе нешто што нико други нема.
Секонхенд мења навике
Винтиџ комади обично носе обележја деценија: педесете с романтичним кројевима, седамдесете с боемским духом, деведесете с минимализмом и спортским формама. Оно што их издваја није само естетика, већ чињеница да је њихова израда често боља од савремене. Квалитетни материјали, другачији технолошки стандарди и виши ниво контроле квалитета чине да један винтиџ капут може трајати деценијама.
Управо тај квалитет је разлог што винтиџ више није хоби већ инвестиција. Купци знају да добар винтиџ комад има вредност која временом расте. То је вид модног колекционарства, али и паметне потрошње: купити нешто што је већ издржало тест времена.
Секонхенд продавнице последњих година доживљавају прави процват. Разлози за то су велики избор и ниске цене. За разлику од винтиџа, секондхенд нуди комбинацију тренутних трендова и класичних комада, често скоро нових, понекад и с етикетом. За многе младе, ово је начин да комбинују различите стилове без великог финансијског улога.
Иако се често мисли да модни стручњаци фаворизују нове колекције, све више стилиста препоручује укључивање винтиџ и половних комада у гардеробу. Разлози су практични – јединственост, цена, квалитет и одрживост.
Стручњаци истичу да је будућност моде хибридна: комбинација новог и старог. Потрошачи више не размишљају искључиво о тренду, већ о трајности и смислу.
Винтиџ одећа се можеш пронаћи у продавницама половне робе, у специјализованим радњама, онлајн, али и у ормару мајке и баке.
На Црни петак „празник конзумеризма”, Уна Петровић и Нина Буач одговориле су оснивањем првог Урбаног бувљака у Новом Саду. Осмислиле су начин како да људи продају оно што више не носе и купе туђе ствари без стида и предрасуда.
У чему је разлика
Једна од најчешћих недоумица јесте шта је винтиџ, а шта само половно. Како објашњава Ана Јанковић с подгоричког блога „Шифоњер” – „Винтиџ је одећа стара између 20 и 100 година, везана за одређену декаду. Седамдесете имају звонцаре, осамдесете наглашене нараменице; сировине су углавном природне, а израда много квалитетнија – често ручна.”
На интернету се, ипак, под хештегом #vintage неретко продаје и гардероба новијег датума, јер сама реч звучи престижно и подиже цену.
Секондхенд, или у буквалном преводу с енглеског „из друге руке” је ознака за половну одећу, без обзира на старост – може бити и од прошле године. Није историјски вредна, али је приступачнија.
Ретро је савремена одећа шивена по узору на одређени период, али направљена од данашњих материјала.
„Инстаграм”, „ТикТок” и изнајмљивање
Не може се занемарити ни утицај друштвених мрежа на бујање винтиџ и секондхенд културе. „ТикТок” и „Инстаграм” препуни су видеа у којима млади показују шта су „уловили” у секондхенд продавницама или како су рестилизовали стару одећу. Тај формат ствара нови вид инспирације: уместо да се прати шта диктирају модне куће, прати се креативност обичних људи.
Осим тога, многи млади данас продају, мењају или препакују своју гардеробу преко онлајн платформи. Настала је субкултура дигиталних бувљака, која подстиче размену, рециклажу и свест о томе да одећа може имати више живота.
И изнајмљивање гардеробе постаје све чешћа пракса и то не само изнајмљивање венчаница и смокинга за венчање. Сада се могу изнајмити и наочаре, ташна, каиш…
Еколошки фактор
Текстилна индустрија један је од највећих загађивача на свету. Подаци попут оних да се за једну мајицу троши више хиљада литара воде или да се годишње баци више милијарди тона одеће, постали су познати и широко дељени. Млади купци не желе да буду део тог циклуса.
Куповина половне гардеробе постаје прагматичан, али и етички избор. Сваки купљени половни комад значи један нови мање у производњи, мање отпада и мањи утицај на животну средину. То није само модни тренд, већ је промена начина размишљања.
