Туга се деси, али и прође

Бол, губитак и разочарања само су неки од узрока свима добро знане туге.

Ана Родић, саветник за лични и професионални развој, ТА практичар под супервизијом, објашњава за „Магазин” да туга представља природан емоционални одговор на губитак – не само особе, већ и свега што нам је било значајно: односа, дела идентитета, посла, статуса, здравља, сигурности, снова, илузија...

Ана Родић

Показатељ онога што нам је битно

– Туга нам показује колико нам је нешто било важно и у питању је динамичан процес, током којег покушавамо да се прилагодимо. Током тог процеса налазимо начине да се помиримо с новом реалношћу и пронађемо нови смисао. Туга се може јавити и као одговор на позитивне промене које подразумевају крај неког периода или етапе у животу, као што су, рецимо, селидба, завршетак студија, улазак у неку нову животну улогу – каже наша саговорница.

Она објашњава и како да разликујемо тугу од депресије:

– Граница између ова два стања може бити танка, али ипак постоје карактеристике које их разликују. Туга увек има јасан узрок којег смо свесни, док конкретан узрок депресије није јасан или је реакција несразмерно јака. Када смо тужни, емоција долази у таласима и има одређених периода и тренутака олакшања. Код депресије пак осећај туге је сталан, не попушта недељама или месецима.

Такође, истиче да када је особа тужна, то не искључује остале емоције. Тачније, када налети туге прођу, особа и даље може да осети радост, смисао, контакт с другима. Код депресивног стања губе се енергија и опште интересовање и за оно што нас је раније радовало. Код туговања протоком времена се емоција ублажава и долази се до фазе прихватања. Код депресије временом се стање погоршава, уз појачање безвољности и безнађа.

Ана Родић објашњава да прихватање не значи помирити се одмах са постојећим стањем као заувек непроменљивим, већ не опирати се постојећим емоцијама и мислима, допуштајући себи да осећамо све емоције у том тренутку.

– Не постоји један универзални начин туговања, али је суштина у искрености према себи. Потребно је да дозволите себи да осетите и испољите и сузе, и тишину, и бес, и немоћ. Дајте телу и души времена да „сваре” губитак. Разговарајте о томе с неким ко може да разуме и издржи вашу тугу. Запишите, насликајте, изговорите оно што вас боли. И не журите да поново будете добро, јер то ће доћи једном када будете изградили нове и другачије облике свог идентитета у складу с новонасталим околностима – објашњава она.

Многи беже од осећаја туге, јер су цео живот провели у окружењу које форсира наратив јачине и снаге. Уз то, током детињства и одрастања неке особе усвајају вербалне и невербалне поруке да није у реду плакати, да морају увек да буду јаке и позитивне и да је исказивање туге показатељ слабости.

Кад је потребна стручна помоћ

Психолошкиња објашњава да је потискивање туге увек штетно, јер потиснута туга не нестаје, већ може да се трансформише у напетост, раздражљивост, осећај празнине, физичке симптоме...

Стручну подршку, по речима Ане Родић, треба потражити ако туга траје дуже од шест недеља без олакшања, ако немате воље ни за основне активности, ако су значајно нарушени сан и апетит, ако преовладава осећај безнађа или кривице и ако се не проналази смисао даљег наставка живота. Помоћ, додаје, није знак слабости, већ храбар и одговоран чин бриге о себи.

Туга се деси, али и прође, поручује Ана Родић.

Пет корака за пролазак кроз туговање

Трајање овог процеса је индивидуално. Некоме је за пролазак кроз све фазе потребно неколико недеља, некоме месеци или чак године, у зависности од тога шта је изгубљено и какво је значење имало у контексту живота и идентитета особе која је доживела губитак. Ипак, важно је не мерити време, већ дубину процеса.

Прихватање реалности губитка – „Ово се заиста догодило.”

Изражавање емоција – плакање, причање, стварање, молитва, покрет.

Разумевање значења – „Шта је овај губитак значио за мене?”

Прилагођавање новом животу – без онога што је изгубљено.

Интеграција и смисао – „Како сада да живим са сећањем, али да наставим даље?”