Генерација за филмове
Три деценије после атинског злата, један од највећих асова наше кошарке живи тихи, лични наставак своје приче у кругу породице, врта који је сам створио и успомена које се не бришу
Прошло је већ тридесет година од великог тријумфа наше репрезентације у Атини 1995. После дугих година санкција и изолације, та златна медаља вратила је наду једној земљи и њеној кошарци. У тој причи, међу бројним врхунским асовима, у успоменама фанова и љубитеља спорта, једно од најважнијих је име Жарка Паспаља.
Некадашњи кошаркашки бисери, као у оној Бајагиној песми, одавно су расути по целом свету: Дивац, Кукоч, Рађа, Ђорђевић, Здовц, Вранковић, Даниловић… Али њихова каријера и даље интригира не само навијаче, већ и документаристе, уметнике, социологе.
Сећање на балкон
До сада је снимљено више документарних филмова о тој генерацији, ове године два су најзначајнија – српски „Први шампионски балкон”, аутора Горана Анђелковића и хрватски који носи назив „Изгубљени дрим тим” Јура Павловића. Први говори о дочеку кошаркаша тадашње СР Југославије испред Старог двора и прослави прве златне медаље после санкција, на скупштинском балкону који је у каснијим годинама, све до данас, постао традиција.
Други филм је прича о Евробаскету 1991. године у Риму и репрезентативном државном тиму (тада СФРЈ) који је играо и победио за државу која је престала да постоји током њиховог боравка на првенству. У сваком од њих јавља се и Паспаљево име: репрезентативац, НБА играч, европски ас, а данас амбасадор и промотер АБА лиге.
Жарко Паспаљ, рођен у Пљевљима, данас живи на Врачару, у Кичевској улици, у кући прекопута кафића у којем га свакодневно заустављају пролазници и комшије. Сваки поздрав узвраћа стрпљиво и с осмехом.
„Живот је чудо.”, каже. Тридесет година је у овом крају. У Београд је дошао 1986, прво у Нови Београд, као новопечени играч „Партизана”. Десет година касније купио је на Врачару пола куће, па затим и остатак. Три године се бавио зидањем и уређивањем, а данас је ово место постало његов мали центар света, јер је онај велики још као кошаркаш одавно пропутовао.
У време пандемије вируса корона постао је врхунски баштован. У јавном дворишту у Кичевској улици, на простору који је уређивао с комшијама, подигао је мали рај: биљке, травњак, осветљење, ограде, чак и два базена за друштво. „То је мени био занимљив пројекат. Помогло ми је и здравствено, радили смо две–три године, сваки дан нешто: заливање, фарбање, чишћење, ручкови, вечере… Дружење на отвореном још од од 2018, па све тамо до 2023. ово је место баш живело”, прича он.
Украли су нам пет медаља
Паспаљ је играч велике генерације која је настала након смеле смене генерација коју је започео Крешимир Ћосић као селектор. Репрезентација се подмладила на Европском првенству у Атини 1987, где је окосницу тима чинила будућа „златна генерација”: Дражен Петровић, Дивац, Рађа, Паспаљ, Ђорђевић, Вранковић…
Играо је у Грчкој у највећим ривалима – Олимпијакосу и Панатинаикосу – али је и данас у Атини дочекан с огромним поштовањем. „Сваке године идем, љубав и респект су невероватни.” Два пута је освојио шампионат Грчке и оставио неизбрисив траг у тамошњој кошарци.
На питање ко би победио на Олимпијади у Барселони 1992. – Србија или Хрватска – само одмахује руком: „То нико не зна. И они су били много јаки. Нама су, због санкција, украли пет медаља поштено речено. Толико смо били доминантни да бисмо у следећих пет година узели четири злата и једно сребро на Олимпијади”, каже он.
На самом крају каријере наишла је борба која није имала публику, светла арене ни транспаренте. Његово здравље постало је терен на којем је морао да игра најважнији меч у животу. Први инфаркт доживео је у 35. години, 2001, док је био још активан на спортским теренима. „Тешко је то било препознати. Нека мала снага, али није то умор, него нешто потпуно другачије”, присећа се.
Десетак дана после тих симптома, у Грчкој, наступио је прави срчани удар. Уграђени су му бројни стентови.
Иако му је било строго забрањено да се бави спортом, вратио се терену – и доживео други инфаркт.
„Тврда глава”, признаје, која му је у спорту помогла, у овом случају била је погубна. А онда је уследила најтежа епизода – вентрикуларна тахикардија, животно угрожавајуће стање. „Само Богу могу да захвалим што су ме толико брзо пребацили у Ургентни центар.”
Као додатно оптерећење, ту је и генетика: „Отац, мајка и брат имали су исте проблеме. Праве се тромбови, зачепљења, пуцају или не пуцају…”
И трећи инфаркт је стигао. А онда и мождани удар у Америци – јутро у хотелској соби, рука која не слуша, немогућност говора. Логопед, месеци опоравка, упорност, борба и повратак.
Амбасадор АБА лиге
„Било је крајње непријатно, али прође. Нема више лопте, али мораш да останеш агилан. Од врхунског кошаркаша постао сам временом врхунски баштован, али и то је прошло. Сада сам одлучио да се опет мало физички затегнем, више од месец дана има како сам почео поново да вежбам, одлазим да трчим на траци редовно. Драстично сам променио исхрану. Осећам се изврсно”, каже Паспаљ.
Данас је он амбасадор и промотер АБА лиге, која има и своје критичаре, али он је недвосмислено подржава:
„АБА лига је најкориснија за наше тимове. Пуно им је донела, а критичари нека покушају да то оповргну”.
Прати кошарку редовно. „Звезда игра јако добро, не бих се изненадио ако закуца на врата фајнал фора.”
Критички говори о нашој спортској стварности: „Имамо искривљену слику шта јесмо. Постоје Ђоковић и Јокић, али то су појединци. Ми смо мала земља. Питање је да ли волимо спорт или волимо да побеђујемо”. И додаје: „И зашто не странац у репрезентацији? Гро земаља користи то право.”
Док седи у свом крају, преко пута куће у којој живи са супругом Милком, с којом је у браку од своје двадесете године, ћеркама Сташом и Ањом, с три пса и једном мачком, чини се да је напокон на свом месту. Досадашњи живот је био тежак, опасан, непредвидив, али и пун победа које се не мере само медаљама. Најважнија је, чини се, ова последња – мир који је стекао у свом малом врту у Кичевској, окружен људима који га поштују и породицом која га чува.
Први у НБА
Жарко Паспаљ је први кошаркаш с простора бивше СФРЈ који је заиграо у НБА лиги. Било је то 1989. године, неколико месеци пре Дивца и Дражена Петровића. Добитник је признања за животно дело на Међународном фестивалу спортског филма на Златибору, одржаном под слоганом „Кад је спорт живот, а живот постане прича”.
Носио је дресове Будућности, Партизана, Сан Антонио Спарса, Олимпијакоса, Панатинаикоса, Паниониоса, Париз Баскет Расинга, Ариса и Виртуса. Као играч две државе СФРЈ и СРЈ освојио је чак седам медаља. Трипут је био европски првак – 1989, 1991. и 1995. године – а управо га је Атина 1995. подсетила на један од најемотивнијих тренутака у животу: легендарни дочек на балкону Скупштине Београда. У репрезентативној ризници има и две олимпијске сребрне медаље, злато са Светског првенства 1990. и бронзу с Европског првенства, и то га чини једним од најуспешнијих кошаркаша генерације која је обележила историју нашег спорта.
