Мода као порука

Костимографкиња Лидија Јовановић, професорка модног дизајна на Универзитету „Метрополитан”, била је најзапаженија уметница на изложби „Рефлексија” на којој је учествовало 130 разних аутора. Она је изложила на луткама два модела која је урадила за недавно одржану „Недељу моде” у Београду.

Необични модели, наиме, део су колекције која се бави фемицидом или убиствима жена углавном мотивисаним мржњом, потребом за злостављањем или осветом супротног пола. „То питање никад и нигде, па ни у уметности, није омиљена и лагана тема за ћаскање. Али је она неминовно друштвено питање, поготово с учесталошћу случајева убистава жена. Ипак, у уметности се и даље ретко поставља. Већи број уметника данас се тако тешким темама и не бави, нарочито не у моди. Управо зато је за мене овакво страдање жена, у породичним и емотивним односима, било велики изазов.”

Каријера дужа од три деценије

Модели на њеним луткама састављени су из две целине: „Једна су одевни предмети од тешких материјала какви на женској одећи углавном и заиста носе тежину патријархата и породице, а за мене симболишу терет друштва. Испод њих су лагани одевни комади који представљају женственост притиснуту тим теретом. Зато су исцепани у делове и као изломљени симболишу расцепаност жене између обавезе – можда и заробљености и онога што она у суштини јесте”.

Поред тога, модели на леђима носе поруке које позивају друштво да их не заборави и тичу се теме која је за саме жртве најтежа, као што су „Није стигла”, „Није пријавила” и сличне.

Лидија се модним дизајном и костимографијом бави више од 30 година. Завршила је Факултет примењених уметности, била је потом на усавршавању на Колеџу уметности „Светог Мартина” у Лондону, престижног у учењу модног дизајна. По повратку, поред моде се стално бави и позоришним костимом. На факултету спада у омиљене предаваче због стрпљења и инсистирања на детаљима који студентима касније у дизајнирању модела много помогну, како су нам они рекли док су на изложби слушали наш разговор.

„Као предавачу на модерном факултету, на којем осим дизајна предајем модну илустрацију и модни портофилио, занимљиво ми је што у односу на факултет који сам ја својевремено завршила, студенти имају много више праксе и рада с професорима. У том заједничком провођењу времена, упознајемо се и дружимо. На том факултету зато студенти и бораве као код куће, некад и суботом и недељом. У мом педагошком раду упознавање личности је јако важно, јер се знање најбоље преноси кад знаш како сваком од њих треба приступити. Неки ђаци су сензитивнији и уметнички настројени, други су практичнији. Трудим се да сваког од студената фокусирам на тему на коју као креатор може највише да пружи и покаже своју особеност. И није циљ да сви раде исто и буду сутра идентични дизајнери”, како прича.

Њој се чини да су студенти, у тој непрекидној пракси уз учење, мотивисани да стално раде и креирају и поред тога што се у данашње време пред њих постављају велики задаци. „На нашем факултету будући модни дизајнери заиста воле то што раде и зато у томе и проводе по цео дан, некад и ноћ”, додаје.

„Када изађу с факултета тек пошто сви сами сашију своје дипломске колекције, а још пре тога учествују на многим модним догађајима, лакше прихватају изазове. На Академији примењених уметности коју сам завршила на смеру Костимограф сценског одевања, рецимо, не морате да знате да шијете, понекад се тек нешто уради на ту тему. Али, сматрам да у реалном свету као креатор морате буквално да владате вештинама које су вам потребне да бисте данас тај посао радили и били сигурни да њиме владате.

Ситуација у моди, каже, мења се као ситуација у земљи. Понекад се чини да се модна индустрија буди, да се отварају мање и некад веће фирме, а онда наиђу кризне године, у којима се свим дизајнерима чини да морају да оду у иностранство како би стигли на писте, каже саговорница уверена су с осавремењеним факултетом наши млади креатори сада конкурентни на страним тржиштима.

„То и јесте циљ нас професора моде. На крају, никад се не зна где ће кога живот да одведе. Мислила сам да ћу живети у иностранству, али ме живот вратио у Београд у којем имам каријеру какву као млада нисам очекивала”, каже креаторка која је и председница Удружења примењених уметника и дизајнера Србије.

Осим на факултету, Лидија проводи много времена у позориштима и на филму као костимограф. Последње костиме креирала је за филм „Образ” Николе Вукчевића који је црногорски кандидат за Оскара и на тридесет фестивала добио је до сада двадесет награда, на шта је врло поносна. Али, је још више на то што је урадила костиме за радњу смештену у ратни етно оквир 1943. године, на граници између Косова и Црне Горе. И то за ликове као што су главешина једне албанске фамилије и српско дете које он спасе доводећи у питање личну част у својој заједници и сигурност целе породице, која га притом подржи.

Одећа важан део филмске радње

„Био је изазов радити костиме за околности које су мени потпуно непознате. Можете да нађете у Етнографском музеју фотографије људи обучених и лепо сређених за сликање и све то изгледа јако интересантно, али ви не знате како су њихови реални животи изгледали у свакодневници. Зато ми је то истраживање било занимљиво.”

Љубав према костиму код ње је настала од како је почела да чита књиге. Сећа се како је маштала о одећи и костимима из књига сестара Бронте и руских писаца и да је већ тада стварала свет у којем је одећа била важан део радње... Данас, позната костимографикиња тек има великих очекивања у погледу својих и дела својих студената, како каже одговарајући на питање шта ради кад не креира и не прича о послу.

Костими за филм „Мрак”

Лидија Јовановић добитник је више награда од којих је једна од последњих Признање мајске изложбе 2024, а на тој листи од 2013. је и низ награда УЛУПУДС--а чији је она председник у последња два мандата. Стално излаже на модним недељама у земљи, у Лисабону, Торонту и Атини. Оснивач је дизајн студија специјализованог за обућу и кожну галантерију који је развио више познатих колекција обуће и аксесоара. Оне су спој савременог израза са уметничким наслеђем. Обућа с њеним потписом носи се у Италији, Холандији, Јужноафричкој Републици и код нас, а креирала је и колекцију за репрезентацију Србије на Универзијади 2009, као и пословне униформе за „МТС”. Аутор је костима за више од 30 позоришних и филмских остварења, међу којима је и наш на фестивалима награђивани филм „Мрак”. Аутор је модних колумни.