ЖИВЕО ВОЗ - кад су ма­ши­но­во­ђе зва­ли „га­рав­ци­ма”

Ужи­це – По­ла ве­ка ми­ну­ло је од уки­да­ња уске пру­ге Ужи­це–Ви­ше­град, али још жи­ви у овом кра­ју но­стал­ги­ја за „на­род­ним во­зом” ко­ји ни­је жу­рио, а сме­то­ве је про­би­јао и у уда­ље­на брд­ска се­ла сти­зао. У окви­ру упра­во за­вр­ше­ног 10. фе­сти­ва­ла при­ро­де и на­сле­ђа „Же­сти­вал”, ко­ји је ове го­ди­не тра­јао 12 да­на, упри­ли­чен је про­грам о сто­го­ди­шњи­ци те пру­жне тра­се, уз се­ћа­ња на за­хук­та­ли воз „ћи­ру” и ло­ко­мо­ти­ву „пар­ња­чу”.

Пред пу­ном са­лом ужич­ког чи­та­ли­шта о ве­ку те пру­ге – у са­ста­ву ко­је је на­пра­вље­на и чу­ве­на Шар­ган­ска осми­ца – го­во­ри­ли су пу­бли­ци­ста др Или­ја Ми­са­и­ло­вић и но­ви­нар Зо­ран Же­рав­чић. У при­су­ству не­ка­да­шњих же­ле­зни­ча­ра, ма­ши­но­во­ђа, коч­ни­ча­ра, скрет­ни­ча­ра, ло­жа­ча, чи­ја су се­ћа­ња на­ви­ра­ла... Ре­чи нај­ста­ри­јег ма­ши­но­во­ђе на „ћи­ри­ној” и дру­гим ло­ко­мо­ти­ва­ма Бо­жа Бла­го­је­ви­ћа (96) и ње­го­вог ко­ле­ге Сло­ба Си­ми­ћа с па­жњом су се слу­ша­ле.

– Уза­ни ко­ло­сек био је спе­ци­фи­чан, „пар­ња­ча” зах­тев­на. Коч­ни­це су мо­ра­ле до­бро да дих­ту­ју, а кад сам воз спу­штао низ Шар­ган, где су зи­ми сме­то­ви би­ли ви­со­ки до три ме­тра, да­вао сам и кон­тра­па­ру да бо­ље ко­чи. Увек смо по­сле во­жње „ћи­ре” оста­ја­ли га­ра­ви од ди­ма, па су нас зва­ли „га­рав­ци”. Две ло­ко­мо­ти­ве ко­је сам во­зио са­да се на­ла­зе у му­зе­ју, јед­на је она код ста­ди­о­на у Ужи­цу – ка­зи­вао је ви­тал­ни же­ле­зни­чар Бо­жо Бла­го­је­вић, ко­ји се при­бли­жио сто­тој, а во­зо­ве уском пру­гом во­зио је од 1947. до 1974. го­ди­не.

Као под­се­ћа­ње на град­њу ста­ре пру­ге, Ми­са­и­ло­вић и Же­рав­чић су ис­та­кли да је же­ле­зни­ца би­ла сим­бол по­ве­зи­ва­ња уда­ље­них кра­је­ва Кра­ље­ви­не СХС на­кон што су утих­ну­ли то­по­ви Ве­ли­ког ра­та. У да­не оку­па­ци­је Аустро­у­га­ри ни­су ус­пе­ли да на­пра­ве пру­гу пре­ко Шар­га­на (од град­ње су од­у­ста­ли 1916), да би два­де­се­те го­ди­не до­не­ле оства­ре­ње тог ци­ља. У про­ле­ће 1921. по­че­ла је град­ња уске пру­ге Ужи­це–Вар­ди­ште (ду­ге 58 ки­ло­ме­та­ра), а не­згод­ни Шар­ган је „осми­цом” са­вла­дан за­хва­љу­ју­ћи за­ди­вљу­ју­ћој спо­соб­но­сти срп­ских ин­же­ње­ра, по­мог­ну­тих ру­ским и че­шким струч­ња­ци­ма. Ова пру­га пу­ште­на је у са­о­бра­ћај 25. ја­ну­а­ра 1925. По­ве­за­ла је Ср­би­ју са Бо­сном и да­ље са Ду­бров­ни­ком: та­да се у во­зу ко­ји је ву­кла „пар­ња­ча” пу­то­ва­ло 24 са­та од Бе­о­гра­да пре­ко Са­ра­је­ва до Ду­бров­ни­ка. „Ћи­ра” је не­у­мор­но са­о­бра­ћао овом пру­гом до 1974, ка­да је др­жав­ном од­лу­ком уки­ну­та.

Али ни­је се с уки­да­њем по­ми­рио на­род мо­кро­гор­ског кра­ја, емо­тив­но ве­зан за „ћи­ру” ко­га је као бли­жњег опла­као јер му је био по­у­зда­на ве­за са све­том и је­ди­на при­ли­ка за си­гу­ран ди­нар на др­жав­ном по­слу. За­то су то­ком де­ве­де­се­тих Мо­кро­гор­ци кре­ну­ли у оства­ре­ње за­ми­сли да уску пру­гу (с ко­је су скло­ње­не ши­не) об­но­ве у ту­ри­стич­ке свр­хе. Ен­ту­зи­ја­змом за­по­че­ти по­ду­хват оства­ри­ли су уз по­моћ „Же­ле­зни­ца Ср­би­је”, па је пр­вих го­ди­на овог ми­ле­ни­ју­ма за­жи­ве­ла Му­зеј­ско-ту­ри­стич­ка же­ле­зни­ца „Шар­ган­ска осми­ца” као је­дин­стве­на атрак­ци­ја. Од та­да она сва­ке го­ди­не при­вла­чи де­се­ти­не хи­ља­да ту­ри­ста и љу­би­те­ља му­зеј­ских во­зо­ва из це­лог све­та.

– Пру­га уског ко­ло­се­ка ду­го је за ге­не­ра­ци­је же­ле­зни­ча­ра овог кра­ја би­ла ви­ше од про­фе­си­је и по­сла, ду­бо­ка емо­ци­ја. Њој су у пот­пу­но­сти би­ли по­све­ће­ни, све чи­ни­ли да би во­зо­ви са­о­бра­ћа­ли без про­бле­ма и на вре­ме. За­то је ни­су пре­жа­ли­ли кад је уга­ше­на. Сре­ћом, у но­ви­је вре­ме об­но­вљен је њен нај­а­трак­тив­ни­ји део пре­ко Шар­га­на па во­зо­ви на „осми­ци” по­но­во во­зе уском пру­гом. Нај­за­слу­жни­ји за ту об­но­ву је Ра­до­ван Гли­бе­тић, ко­ји је ме­ђу ме­шта­ни­ма Мо­кре Го­ре по­кре­нуо чу­де­сну енер­ги­ју да оства­ре овај сан ге­не­ра­ци­ја же­ле­зни­ча­ра – ре­као је то­ком про­гра­ма пред­сед­ник ор­га­ни­за­ци­о­ног од­бо­ра „Же­сти­ва­ла” Бра­ни­слав Ми­тро­вић, чи­ји је отац, као от­прав­ник во­зо­ва и шеф ста­ни­це Мо­кра Го­ра, та­ко­ђе ра­дио на же­ле­зни­ци.