Ди­ми­три­је, ти си брат на­ше бра­ће

Још од Бал­кан­ских ра­то­ва ра­до ви­ђен гост у мно­го­број­ним до­мо­ви­ма на ју­гу Ср­би­је, а по­себ­но у Вра­њу. Ди­ми­три­је Ту­цо­вић (1881–1914), прав­ник, по­ли­ти­чар, но­ви­нар и пу­бли­ци­ста за Вра­њан­це био је вој­ник срп­ске вој­ске. Као ре­зер­вни пот­по­руч­ник био је ко­ман­дир Пр­вом врањ­ском пе­ша­диј­ском пу­ку ко­ји су са­чи­ња­ва­ли вој­ни­ци из окол­них се­ла и сам ва­ро­ши врањ­ске.

Ка­да су вој­ни­ци ове је­ди­ни­це би­ли де­мо­би­ли­са­ни по­сле Дру­гог бал­кан­ског ра­та са Осман­лиј­ском вој­ском, Ту­цо­вић је у Вра­њу до­че­кан по­кли­чи­ма мај­ки и род­би­не вој­ни­ка ко­ји су се из овог во­је­ва­ња вра­ти­ли ме­ђу сво­је жи­ви и здра­ви. До­че­ка­ле су га па­ро­ле „Оцу на­ше де­це”, „Бра­ту на­ше бра­ће”, „Ро­ди­те­љу на­ше де­це”...

Би­ло је то ав­гу­ста 1913. го­ди­не. Пи­шу­ћи о по­се­та­ма и бо­рав­ку на ју­гу Ср­би­је у књи­зи „Ди­ми­три­је Ту­цо­вић, ње­гов жи­вот и рад”, Ни­ко­ла М. По­по­вић оста­вља за­пис „да су су­зе низ ли­це овом вој­ни­ку кре­ну­ле ка­да је до­био бу­кет цр­ве­них ру­жа од мла­де Вра­њан­ке ко­ји је био оба­ви­јен при­мер­ком ’Рад­нич­ких но­ви­на’”.

Ка­да је усле­ди­ла мо­би­ли­за­ци­ја 1914. го­ди­не, Ди­ми­три­је Ту­цо­вић по­но­во ће до­ћи у Вра­ње. Био је у чи­ну ре­зер­вног по­руч­ни­ка. Је­ди­ни­цу Пр­вог пе­ша­диј­ског пу­ка по­ве­шће у рат­не бит­ке на Це­ру, Мач­ко­вом ка­ме­ну и Врап­че­вом бр­ду. Ко­ман­дант Ту­ца, ка­ко су га зва­ли ње­го­ви бор­ци Вра­њан­ци, по­ко­шен смрт­ним ра­фа­лом ле­жао је пре­кри­вен ши­ње­лом ту ис­пред њих. Био је 7. но­вем­бар 1914. го­ди­не. Су­зних очи­ју над мр­твим ко­ман­дан­том ста­ја­ли су за­на­тли­је, ужа­ри, по­љо­при­вред­ни­ци, си­ро­ти­ња у уни­фор­ма­ма по­но­сних срп­ских кра­ље­вих вој­ни­ка.

У еви­ден­ци­ји по­ги­ну­лих вој­ни­ка из Вра­ња и око­ли­не ко­ју је пре­ци­зно во­дио од 1912. до 1918. го­ди­не пу­ков­ски све­ште­ник про­та Ми­лан Јо­ва­но­вић, име Ди­ми­три­ја Ту­цо­ви­ћа, ко­ман­ди­ра 4. че­те 1. ба­та­љо­на 1. (врањ­ског) Пе­ша­диј­ског пу­ка, упи­са­но је под ред­ним бро­јем 122. Ту­цо­ви­ће­ви пар­тиј­ски и рат­ни дру­го­ви ни­су до­зво­ли­ли да ње­го­ви по­смрт­ни оста­ци бу­ду са­хра­ње­ни уз вер­ски об­ред.

Ту­цо­вић је во­лео Вра­ње и Вра­њан­це и пре не­го што ће са њи­ма по­де­ли­ти сва рат­на ис­ку­ства у два бал­кан­ска и пр­вом зе­маљ­ском ра­ту. До­ла­зио је че­сто пру­жа­ју­ћи по­др­шку обес­пра­вље­ним рад­ни­ци­ма у ду­ван­ском мо­но­по­лу, ужа­ри­ма и ле­во ори­јен­ти­са­ним мла­дим љу­ди­ма код ко­јих је са­зре­ва­ла свест о не­прав­ди све моћ­ни­јег ути­ца­ја ка­пи­та­ли­ста. О Вра­њу је, ка­ко се и сам се­ћао, нај­ви­ше на­у­чио дру­гу­ју­ћи у Бер­ли­ну као пар­тиј­ски рад­ник са Ри­стом Стан­ко­ви­ћем Са­ра­ин­че­том, Вра­њан­цем на сту­ди­ја­ма у не­мач­кој пре­сто­ни­ци.

По­сле хе­рој­ске 1914. го­ди­не до­шла је 1915. Бу­гар­ски оку­па­то­ри су ушли у Вра­ње 17. ок­то­бра 1915. го­ди­не. Вра­ње је у Пр­вом свет­ском ра­ту осло­бо­ђе­но 4. ок­то­бра 1918, по­сле две го­ди­не, 11 ме­се­ци и 18 да­на. За то вре­ме ју­жња­ци су са срп­ском вој­ском пре­шли гол­го­ту Про­кле­ти­ја. На Кр­фу и Ви­ду мно­ги ис­цр­пље­ни од гла­ди и ти­фу­са ни­су до­че­ка­ли опра­вак. Њи­хо­ве ко­сти оста­ле су у „пла­вој гроб­ни­ци”. Име­на вој­ни­ка из Вра­ња и око­ли­не упи­са­на су у Ма­у­зо­ле­ју на остр­ву Ви­до. Ме­ђу њи­ма је ве­ли­ки број тре­ће­по­зи­ва­ца ко­ји су са срп­ском вој­ском кре­ну­ли у хе­рој­ску рат­ну не­из­ве­сност ода­ни сво­ме кра­љу.

По­жу­те­ле исто­риј­ске стра­ни­це под­се­ћа­ју да је у Пр­вом свет­ском ра­ту из Вра­ња и око­ли­не по­ги­ну­ло 514 вој­ни­ка. Ме­ђу њи­ма је 367 ре­до­ва, 73 ка­пла­ра, 43 под­на­ред­ни­ка, 13 на­ред­ни­ка, осам пот­по­руч­ни­ка, шест по­руч­ни­ка, два ка­пе­та­на дру­ге кла­се и исто то­ли­ко ка­пе­та­на пр­ве кла­се. Пра­ви број је сва­ка­ко мно­го ве­ћи, али он ни­ка­да ни­је зва­нич­но утвр­ђен с об­зи­ром на ци­вил­не жр­тве ко­је су стра­да­ле за вре­ме бу­гар­ске оку­па­ци­је ју­жне Ср­би­је.

Вра­њан­ци ни­су за­бо­ра­ви­ли ко­ман­дан­та Ди­ми­три­ја Ту­цо­ви­ћа. Сред­ња еко­ном­ска шко­ла у Вра­њу но­си ње­го­во име. Ње­го­во име на­ла­зи се и на спо­мен-обе­леж­ју по­ги­ну­лим вој­ни­ци­ма из Вра­ња и око­ли­не у Пр­вом свет­ском ра­ту у на­се­љу Ша­пран­це.