Недостаје нам блискости
Повезани смо више него икада, а усамљеност је све присутнија
Све чешће у пракси се срећем с клијентима који се осећају усамљено. Усамљеност није пука изолованост – она је осећање неприпадања, несхваћености, па и неприхваћености. Тамо где недостају дубоке емоционалне везе које дају осећај сигурности и блискости рађа се осећај унутрашње празнине и тежине.
На ово упозорава Ивана Перић, дипломирани психолог и сертификовани трансакциони терапеут.
Људи су све усамљенији, упркос чињеници да смо повезанији више него икад.
Индивидуализам на Балкану
Она подсећа да смо створени да градимо односе с другима и у њима највише потврђујемо своју вредност и своје постојање.
– Педесетих година појавила се теорија афективног везивања и доказала je да смо од рођења биолошки подешени да трагамо за сигурним обрасцима емоционалног (афективног) везивања, а када их не остваримо, јављају се несигурни обрасци који касније праве проблем у партнерским и пријатељским односима – наводи.
Подсећа и да из сигурних образаца емоционалне повезаности креће и правилан целокупни психофизички развој. Начин на који касније регулишемо емоције у одраслом добу веома зависи од тога да ли смо добили од родитеља ову сигурну базу. Да би родитељи могли да дају ту базу, и сами морају имати искуство таквих односа.
– За човека је суштински важно припадање другима или заједници, као и остваривање емоционалних веза с другима. Када тога нема, јавља се дубоко осећање празнине, неретко и ништавила и бесмисла. А то води и депресији. Због тога је јако важно да разумемо усамљеност. Усамљеност је празно место у нама где недостају други људи који нас разумеју, прихватају и поштују. У суштини то је љубав, јер љубав јесте прихватање некога као бића са свим оним што то биће, односно особа јесте – каже Ивана Перић.
На Балкану, као колективистичкој култури, култури заједница, индивидуализам често не прија. Међутим, савремено доба намеће идеју да је човек сам себи довољан, да стално ради на себи, да не трпи ништа што му не прија, да гледа или граби за себе, да стално буде што боља верзија себе, да улаже што више у себе...
– То је све у реду док не постане екстрем. Иако је важно да се насиље не трпи, не смемо изгубити толеранцију, нарочито када је реч о партнерским односима. Љубав подразумева прихватање целине – и доброг и мање доброг у другоме. Здраве везе имају своје изазове. Очекивање да све тече као у филму је романтична илузија. Изградња односа захтева стрпљење, улагање, превазилажење препрека. Стиче се утисак да људима постаје све теже да остваре дубоке емоционалне везе – а управо то их чини усамљенима. Ми и даље жудимо за „својим племеном”, за припадањем.
Усамљенији смо него пре из више разлога, упозорава наша саговорница, додајући да поред индивидуализма имамо и пораст нарцисоидне културе.
Нарцисоидни поремећај личности у порасту
– Истраживања показују да је нарцисоидни поремећај личности данас 20 пута учесталији него пре неколико деценија. Друштво производи нарцизам – идеју да је само сопствено „ја” важно. Али како се повезати ако не желимо да се дајемо другима, већ само очекујемо да се нама даје?
Други разлози су убрзан темпо живота, мањак времена за блискост, разапетост између обавеза. Често немамо ни тренутке „спорог времена” – без журбе, без обавеза, у којима се препуштамо блискости.
Биће да је први корак ка превазилажењу усамљености управо у томе да не поричемо њено постојање. Да јој дамо име, облик, глас – и да се кроз разумевање поново повежемо са собом и с другима. У том погледу улога терапеута је кључна. Она може бити први корак ка поновном повезивању – са собом и са другима.
